Stanje ljudskih prava u Srbiji
Može se reći da istorija ljudskih prava počinje oko 539. godine pre nove ere, sa Kirom Velikim. On izdaje Kirov valjak-dokument kojim svi dotadašnji robovi postaju slobodni, a svaka osoba dobija pravo da bira svoju veru. Ipak, istorija nam govori da su vladari često nalazili načine da ugrožavaju i ne poštuju tuđe slobode i prava. Vremenom, pisani su različiti dokumenti, koji su se različito poštovali i trajali. Oni su i dalje drugačije tretirali određene grupe. Sam Drugi svetski rat je značio borbu između jednakosti i netolerancije. Nacistički sistem odredio je Jevreje, Slovene, Rome, homoseksualce i druge grupe kao, takozvane, neprijatelje. Spekuliše se da je tada umrlo između 70 i 85 miliona ljudi. Otprilike 3% svetske populacije. Počinjeni su ratni zločini, genocid, zločini protiv čovečnosti. Ljudska prava nikad nisu bila bliža svom kraju.
Javila se potreba za promenom. Na sastanku predstavnika 50 država u San Francisku, 1945. formirane su Ujedinjene nacije. Cilj je bio da se povrati vera u osnovna ljudska prava. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena na Generalnoj skupštini ove organizacije 1948. definiše njih 30. Ljudska prava definišu kao prava svojstvena svim ljudima, nezavisno od njihovog pola, rase, nacionalnosti, jezika, religije ili bilo kog statusa. Ona su urođena i primenjiva na apsolutno sve. Neka od njih su pravo na obrazovanje, rad, jednaku platu, sloboda mišljenja i izražavanja, pravo na nacionalnost, jednakost žena i muškaraca.
Izveštaji
Prema izveštaju američke organizacije Freedom House iz 2019., Srbija više nije slobodna zemlja, već je poluslobodna. Tada je bila četvrta po ,,opadanju” demokratije. Jedan od glavnih razloga za to jesu pokušaji Vlade i pristrasnih medija da uznemiravaju nezavisne novinare. Po ovogodišnjem izveštaju, tu sada potpadaju i opozicioni lideri. Izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava iz 2019. takođe ističe zabrinjavajući položaj medija i ugrožene medijske slobode. Teme koje oni ističu kao takođe bitne su položaj pravosuđa, pravo na obaveštenost i borba protiv korupcije, tranziciona pravda, pravo na zdravu životnu sredinu i druga. Analizaraju zaštitu i ostvarivanje prava sledećih manjinskih grupa – Roma, LGBTI populacije, osoba sa invaliditetom, nacionalnih manjina, žena.
Goran Miletić u tekstu za Remarker, ističe: ,,Poštovanje ljudskih prava se nikada nije nalazilo visoko na listi prioriteta građana Srbije. Štaviše, veoma veliki broj njih misli da je to izmišljotina koja je došla sa Zapada i na kojoj insistiraju nevladine organizacije zbog novca koji dobijaju.”
Slično tome, indeks tranformacije nemačke fondacije Bertlesman pokazuje da je stanje demokratije u Srbiji palo na isti nivo kao 2006. godine, odnosno prošlogodišnja ocena 7,4 (od mogućih 10) spala je na 6,94. Prošle godine, odrađeno je i istraživanje povodom međunarodnog Dana ljudskih prava. Ispitivalo je stavove i percepciju građana i građanki o glavnim pitanjima ljudskih prava u Srbiji. Od 1004 ispitanih, 63% smatra da se ljudska prava ne poštuju. Mediji su i tu istaknuti kao bitan faktor, jer samo 29% smatra da u Srbiji ima nezavisnih medija, a čak 74% veruje da postoji cenzura štampe. Što se tiče prava manjina, postoji značajno nerazumevanje. To se pokazuje na primeru da 23% građana/ki misli da se ljudska prava LGBTI osoba krše. Ali, kada se pita da li je ova grupa diskriminisana, što je jasan primer kršenja prava, 21% više, tvrdi da se to dešava.
Različite manjinske grupe
LGBT+ zajednica
Što se tiče prethodno spomenute LGBT+ zajednice, definitivno možemo reći da je stanje bolje nego 2001. ili 2010. Perioda kada su Parade ponosa propraćene raznim napadima, slomljenim izlozima, povredama i slično. To ipak ne znači da je situacija na zavidnom nivou. Tek nedavno se došlo do momenta kad je broj učesnika na ovom događaju veći od broja policajaca. Prajd info centar, koji je prvi put otvoren 2017., drugi put 2018., napadnut je više od 10 puta. Do sada za to niko nije odgovarao. Organizacija ILGA, koja svake godine ocenjuje države po njihovom poštovanju prava LGBT+ osoba, navodi da je tek 28% prava zagarantovano ovoj grupi. Malta se najbolje plasirala sa 90%, a Azerbejdžan najgore sa 3%.
I dalje važi da informisanost o ovoj grupi i problemima sa kojima se suočavaju nije dovoljna. Tako prema izveštaju Gayten-a od prošle godine, u Srbiji su interseksualne osobe potpuno pravno nevidljive. O interseksualnim ljudima i njihovim problemima u srpskom društvu skoro uopšte nema reči. Departman Ujedinjenih nacija je 2018. objavio prvo istraživanje na temu “Istraživanje interseksualnosti u Albaniji, Bosni i Hercegovini, bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji i Srbiji”. Nezvanično, prema podacima Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije “Dr Vukan Čupić”, u Srbiji se godišnje rodi 6 do 8 beba interseksa.
Žene
Prošle godine, poverenica za zaštitu ravnopravnosti istakla je da se njenoj kancelariji žene najviše žale na nejednak tretman na radnom mestu prilikom zapošljavanja. Tu se dešava da su najčešće raspoređene na niža radna mesta ili dobiju otkaz nakon porodiljskog odsustva. Tada je i zaštitnik građana Zoran Pašalić naveo da su žene u Srbiji suočene sa učestalošću porodičnog, partnerskog seksualnog i drugog nasilja. Za to veruje da se prenosi na ulicu i javni prostor čime mizoginija i raste. Mreža žena protiv nasilja je u svom saopštenju iznela podatak da je tokom 2019. godine zabeleženo 26 ubistva žena od strane partnera ili člana porodice. To su slučajevi femicida, odnosno, rodno zasnovanog ubistva od strane muškarca. U istom periodu, zabeleženo je i 12 pokušaja ovog zločina.
Prema OEBS-ovom izveštaju iz 2018. dve od pet ispitanih žena doživele su seksualno uznemiravanje. Više od četvrtine lično poznaje ženu koja je bila izložena nasilju. Navodi se da: ,,je nasilje nad ženama i uzrok i posledica rodne nejednakosti za koju su odgovorne postojeće norme i stavovi.” I kada se desi, nasilje se ne prijavljuje zbog sramote, ekonomske zavisnosti, straha i slično. Kao i svi problemi koji se tiču ljudskih prava i ovaj je složen i počiva na više nivoa. Potrebno je dosta raditi, kako na osvešćavanju ljudi o nasilju, tako i na poboljšanju pravosudnog sistema i obuke profesionalaca (na primer, osoblje Centra za socijalni rad).
Mladi
Mladi su jedna od grupa koje se često zaboravaju u priči o ljudskim pravima. Sa druge strane, to je velika grupa na koju treba obratiti dodatnu pažnju. Zakon o mladima iz 2011. mladima smatra sva lica od navršenih 15 do navršenih 30 godina života. Prema Izveštaju OHCHR Kancelarije Visoke komesarke za ljudska prava UN, glavne prepreke sa kojima se mladi danas suočavaju odnose se na participaciju u društvenom i političkom životu, tranziciju iz škole do posla, pristup zdravlju, uključujući seksualno i reproduktivno zdravlje i prava, pravo na odbijanje služenja vojnog roka, osetljivost u različitim situacijama (npr. mladi migranti). Od 2013. godine uspostavljen je i Izaslanik za mlade unutar sistema Ujedinjenih nacija (Envoy on Youth). Njegova uloga se sastoji u zagovaranju za prava mladih i adresiranju potreba mladih.
Međutim, uprkos naporima Ujedinjenih nacija da prava mladih uvrste u svetsku agendu i pored toga što je u ovoj organizaciji izrađen i Svetski izveštaj o mladima, države članice Ujedinjenih nacija prava mladih i dalje zanemaruju. Tako do kraja 2019. u Srbiji nije objavljen sveobuhvatan izveštaj koji se bavi ostvarivanjem ljudskih prava mladih. U decembru je predstavljen Nulti izveštaj o pravima mladih u Srbiji. Na njemu su radili istraživači Beogradskog centra za ljudska prava uz pomoć Tima Ujedinjenih nacija i Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije.
Među ključnim nalazima izdvajaju se mladi u starosti 15-24 godine, koji su u duplo većem riziku od nezaposlenosti od starije populacije, i imaju 20% niže mesečne zarade. Oko pola miliona ljudi u Srbiji, starosti između 20 i 34 godine, živi sa roditeljima. Zbog nemanja prihoda, jedna trećina njih nema izglede da počne samostalni život. Što se tiče zdravstva, pristup zdravstvenoj zaštiti nije jednako dostupan, posebno mladima iz ruralnih sredina. Neophodno je raditi na unapređenju reproduktivnog zdravlja mladih i zaštite od polno prenosivih bolesti. A na temu mentalnog zdravlja, primetna je značajna stopa anksioznih i depresivnih stanja, koja su intenzivnije prisutna kod mladih slabijeg ekonomskog i socijalnog statusa.
Ljudska prava u doba pandemije
Vanredno stanje je trenutak kada su ljudska prava dodatno ugrožena. Ograničava se sloboda kretanja, ugroženo je zdravlje populacije, čak su se održavale konferencije za štampu bez novinara u prostoriji, i slično. Zbunjujuća situacija proizvela je i da se ljudi zanimaju za svoja prava više nego obično. Usled toga YUCOM, Komitet pravnika za ljudska prava, dobio je veliki broj zahteva za pomoć. Ujedinjene nacije su upozorile na mogućnost nastanka ,,katastrofe za ljudska prava”. Posebno se govori o lišavanju slobode govora. Visoka komesarka ove organizacije, Mišel Bašle, navodi da: ,,Ovo nije vreme u kome treba okriviti one koji prenose informacije”. Građanske inicijative saopštile su da su zabeležile 42 slučaja kršenja slobode izražavanja i informisanja od početka vanrednog stanja u Srbiji. Tu spada i slučaj novinarke Ane Lalić koja je privedena pod pretpostavkom da je širila paniku i lažne informacije. Međutim, krivična prijava je odbačena. Ali napadi na ovu novinarku nisu prestali.
Takođe, ovo je vreme kada se i najugroženiji suočavaju sa dodatnim preprekama. Dobijaju se otkazi, ne dobijaju se plate, privode se i beskućnici koji nemaju gde da odu za vreme policijskog časa. Tako je Evropski sud za ljudska prava pokrenuo postupak protiv Srbije zbog izostanka podrške najugroženijima. Ovo se odnosi na Rome koji žive u neformalnom naselju Čukarička šuma u Beogradu. Oni nemaju mogućnost da pojačaju svoju higijenu. Procenjuje se da se u Srbiji nalazi oko 9000 migranata i izbeglica u centrima koji su, po izveštajima različitih organizacija, prepunjeni. Navodi se da je smeštaj u njima ispod svakog standarda, što dalje izaziva nervozu. Tako se u Srbiji desilo da je vojska dva puta intervenisala kako bi se sprečili sukobi ili bekstvo.
Moramo biti svesni da iza svih ovih procenata stoje neki ljudi, pojedinci i grupe. To su osobe koje su fizički ili psihički napadnute, diskriminisane. Ljudi kojima sama država uskraćuje njihova prava. Heteronormativno društvo u kojem živimo često pokušava da nam nametne različite stavove zbog kojih bismo pomislili da određene grupe manje vrede. Žene, ,,nebele” osobe, LGBT+ osobe, osobe sa invaliditetom, Romi, pripadnici nacionalnih manjina – teže napreduju u društvu i dolaze do željenih pozicija. Tako im treba više vremena i truda da bi bili izjednačeni sa, na primer, heteroseksualnim muškarcima belcima. Ne smemo da zaboravimo na privilegije koje imamo u odnosu na neke druge grupe. Ipak, kao što Ema Lazarus kaže: ,,Niko nije slobodan, dok svi nismo slobodni”.
Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!
