Katarina Drapšin

Svedoci smo činjenice da u našoj, kao i u ostalim zemljama Evrope, Romi i dalje spadaju u jednu od marginalizovanih grupa, iako su najbrojnija nacionalna manjina na ovom kontinentu. Njihovi problemi se ogledaju u mnogo čemu: nedostatak integracije u lokalnu zajednicu, siromaštvo, nestimulativne zajednice i nedostatak podrške sa strane, pre svega, mladima. Iako su pripadnici ove zajednice ravnopravni članovi društva, deluje kao da i dalje mnogi od njih žive na rubu egzistencije i da taj problem dostiže nove razmere, sada kada je aktuelna pandemija virusa Covid-19. Nažalost, u društvu su i dalje očigledni stereotipi koje njegovi članovi gaje prema Romima, te su u medijima slabo vidljivi i o njima se skoro i ne govori.

Najvažniji problemi Roma za vreme pandemije

Kao najvažnije probleme sa kojima se članovi ove nacionalne manjine susreću trenutno, portal Gardijan navodi: raznovrsne zdravstvene rizike, siromaštvo i stigmatizaciju.

Sva tri problema, iako postoje sami za sebe, učestvuju u građi jednog većeg problema, odnosno, doprinose tome da Romi postanu veoma rizična grupa. Zbog siromaštva, mnogi žive u veoma nehigijenskim uslovima, što povećava podložnost zarazi i mnogim pridruženim bolestima. Ono što stimuliše dalju eskalaciju njihovog lošeg položaja jeste upravo – stigmatizacija. Za nju smo odgovorni svi, bez obzira na to kojoj nacionalnosti pripadamo, jer bi, kao odgovorno društvo, trebalo da svoje poglede na svet proširujemo i o svakoj zajednici pričamo sa poštovanjem, pravilno i nepristrasno prenoseći informacije, bez obzira na lična uverenja. Umesto toga, o stanju Roma se za vreme pandemije ni ne govori. Uz to, kako se navodi u Gardijanovom tekstu posvećenom problematici položaja Roma za vreme pandemije, njihova naselja su, u zemljama kao što su Bugarska i Slovačka, bila zatvorena. O ovakvoj situaciji više je pisao Njujork Tajms, u svom tekstu o zatvorenom romskom naselju u jednom gradu u Bugarskoj. Situacije u kojima policija stoji ispred romskih naselja i brani njihovim stanovnicima da izađu iz njih, dešavaju se zbog verovanja koja počivaju na pogrešnoj premisi o pripadnicima ove nacionalne manjine – da su oni prenosioci virusa više nego neko ko ne živi u takvim uslovima. Iako je neosporiva činjenica ta da se nalaze u nezavidnom položaju, jer u ogromnom broju romskih naselja u Evropi nema pijaće/tekuće vode, samim tim je i higijena veoma niska, a higijena je osnovna preventivna mera u borbi protiv virusa, takva premisa je pogrešna jer navodi na zatvaranje (umesto pomaganje, poput snabdevanja higijenskim sredstvima) samo jedne grupe ljudi i diskriminaciju, a ono što je zapravo potrebno jeste skrenuti pažnju na integraciju u lokalnu zajednicu i uticati na poboljšanje uslova u kojima ti ljudi žive, kako se ne bi zarazili, s obzirom na to da ne mogu da se održe osnovne preventivne mere. Međutim, upravo ovo što se dešava sada, jeste posledica neobraćanja pažnje na te članove društva i njihove potrebe, u periodu mnogo pre pandemije.

U Bosni i Hercegovini je situacija slična, navodi u svom tekstu Radio Slobodna Evropa. Osim što se susreću sa standardnim problemima ostalih romskih zajednica u Evropi, u BiH je primetno to da je veliki broj pripadnika ove nacionalne manjine izgubio posao, s obzirom na to da se u velikoj meri bave skupljanjem sekundarnih sirovina. Uz to, još veći problem pravi nepristupačnost institucijama, zbog toga što visok procenat Roma iz ove države nema lična dokumenta ili zdravstveno osiguranje.

Šta je rešenje?

U Srbiji je situacija slična kada se radi o položaju Roma u društvu. Nedovoljna edukacija određenog procenta pripadnika ove nacionalne manjine u velikoj meri pogoršava njihov položaj, te je jedna od strategija pružanje podrške. Na tome radi Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, čija je dužnost da radi na informisanju, kako samih Roma (i ostalih pogođenih zajednica), tako i ostatka društva. Takođe, Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji je u maju donirala veliki broj paketa humanitarne pomoći za Rome iz cele zemlje. Aktivno je i na pomoći Romima radila Asocijacija koordinatora za romska pitanja u Srbiji, kako je za Radio Slobodna Evropa izjavio Dragan Gračanin, iz ove nevladine organizacije. Međutim, ovde se ne završava potreba Roma za lepšim životom i za osećajem pripadnosti. Iako se radi na poboljšanju njihovog položaja, važno je da svi budemo uključeni u integraciju Roma, u skladu sa svojim godinama i funkcijom koju obavljamo u društvu, a, jedna od početnih tački za tako nešto, jeste svakako vidljivost pripadnika ove nacionalne manjine u medijima.

Od početka godine, do danas, naši životi promenjeni su iz korena. Kakvi god bili načini na koje smo vodili svoje živote i kakve god bile navike koje smo praktikovali, svi bismo se složili da nisu više ni nalik onima koje smo živeli samo 24 časa pre proglašenja vanrednog stanja. Iako su mnogim obolelima i njihovim porodicama životi izmenjeni malo ranije, većini, koja tada nije poznavala nijednog zaraženog, to je bila prekretnica. Tada smo shvatili da je cela situacija i te kako realna i da se sve to dešava tu, u našoj neposrednoj blizini.

Vanredno stanje je ukinuto. Međutim, više ništa nije isto. Iako je na kratko delovalo da je sve to samo ružna prošlost, ispostavilo se da ono loše tek dolazi. Svi su znali nekoga ko je oboleo. Proveli smo mesece čuvajući se, u konstantnom strahu od toga da bismo mogli da zarazimo, ne samo sebe ili svoje porodice, već i druge ljude u okolini, dok smo, sa druge strane, patili zbog činjenice da su mnogi naši planovi i sve lepe stvari kojima smo se nadali, u velikoj meri, otkazani. Složićemo se, ova godina je donela različita razočaranja, egzistencijalnu krizu, nagoveštaj ekonomske krize, strahove, i mnogo strašnih scenarija, kojima su svedočili oboleli, njihove porodice, lekari, ostalo medicinsko osoblje.

Postoji li ipak nešto pozitivno?

Naučili smo mnogo toga. Sada znamo šta je socijalna distanca, kako se nosi hirurška maska, i na dnevnom nivou reč „respirator“ čujemo više puta. Ipak, koliko god negativna ova situacija bila, važno je često podsećati naš duh i na ono dobro i tako ga podizati. Zato smo pitali nekoliko mladih ljudi šta je ono pozitivno što su naučili iz sopstvenog iskustva od marta, pa sve do današnjeg dana, i u kolikoj meri se njihov pogled na život promenio.

Šta su oni rekli?

„Zbog samog virusa, moj pogled na svet se dosta promenio. Tokom vanrednog stanja sam shvatila da je potrebno da više cenim slobodno vreme, pogotovo ono provedeno napolju, jer ga je bilo malo, i da ga u većoj meri provodim sa ljudima koje volim.“, rekla je Marija.

„Kada je sve počelo, mislio sam da je ova godina uništena, no, to se promenilo nakon nedelju dana vanrednog stanja. Kao svaka mlada osoba, volim izlaske i provode, ali to nije bilo moguće tokom vanrednog stanja, kao ni nakon njega. Izlasci su i sada zamenjeni video pozivima i porukama. Međutim, shvatio sam, po završetku vanrednog stanja, da sam postao opušteniji kada se radi o novim prijateljstvima, pošto sam po prirodi manje socijalan.“, kazao nam je Dušan. On nastavlja: „Covid-19 i sve što je došlo u paketu sa njim, naučili su me da su porodica i prijatelji najbitniji deo svakog čoveka, jer, da njih nema, bio bih nesrećan.“

„Covid-19 me je, kao mladu osobu, naučio mnogim stvarima. Od marta do danas se dosta stvari promenilo u mom, a verujem i u životima mnogih drugih. Shvatila sam, pre svega, koliko je bitno da provodimo vreme sa porodicom, da čuvamo jedni druge i da se volimo. Ljubav pobeđuje sve. Kada se držimo zajedno, sve lakše ide i tako smo i pregurali zabranu kretanja, ali i svaki dan otkako je Covid-19 prisutan. Shvatila sam da, koliko god prijatelja da imamo, roditelji, kao i naši braća i sestre, su oni najbolji.“, izjasnila se Kristina i zatim dodala da je uz sve to naučila i sledeće: „Važno je da vodimo računa o sebi i ljudima koji nas okružuju.“

Renata nam je rekla da, otkako je prisutna pandemija, više brine o zdravlju ljudi oko sebe, ali i o svom, pošto, kako kaže, nije nikada vodila brigu o tome. Iako joj nije promenjen pogled na svet, ona kaže sledeće: „Shvatila sam, pored toga što sam se u mnoge razočarala, ko su mi pravi prijatelji i ko će uvek biti tu za mene. Takođe, sada zasigurno znam da u porodici, u kojoj nema ljubavi, ne možeš napredovati.“

„Pandemija me je naučila da cenim male trenutke i vreme provedeno sa najmilijima, jer smo svi živeli ubrzanim tempom, toliko da nismo obraćali pažnju baš na te „sitnice“, koje bi trebalo da nam znače. Drago mi je da su se ljudi trgli za vreme svega ovog.“, kaže Jovana i dodaje: „I pre sam vodila računa o svom i tuđem zdravlju, a sada to radim još više. Vodim računa da svaki put, kada izađem napolje, imam što manje kontakta sa ljudima, kako ne bih zarazila nekog iz svoje porodice. Posebnu pažnju posvećujem svom dedi i malom bratu. Baš zbog toga, shvatila sam da ništa važnije ne postoji od zdravlja, jer, ukoliko si zdrav i srećan, sve možeš lako da postigneš. Treba biti zahvalan na zdravlju koje imaš, jer često mislimo da to nije ništa veliko, a sada vidimo da bi mnogi dali sve za njega.“

Anđela nam je rekla da je tokom pandemije najviše primetila oporavak prirode, zbog smanjenja kretanja i korišćenja vozila i kaže da je shvatila sledeće: „Neverovatno mi je to koliko bismo, uz samo malo truda i volje, uspeli da preobratimo planetu.“

Na pitanje koliko se promenila od marta do danas, Olivera je rekla da su se neki njeni pogledi na svet izmenili, poput toga kako vidi život i komunikaciju u današnje vreme. Dodaje i da je za vreme vanrednog stanja mnogo razmišljala o nastaloj situaciji i sebi kao individui, ali i pripadnici društva.

„Za vreme pandemije, naučio sam da prihvatim stanje i činjenice onakve kakve jesu, da poslušam savete stručnjaka, jer ću od njih čuti nešto što bi moglo biti od koristi.“, rekao je Đorđe i dodao da je shvatio da ovaj virus nije naivna stvar i da, ukoliko želimo da stabilizujemo stanje, moramo da se pridržavamo mera koje su propisane, ali i da je od izuzetne važnosti koristiti zdrav um i svest.

Marinin pogled na svet se za ovih pet meseci promenio, kako kaže, u veoma velikoj meri. „Covid-19 me je naučio da nije od tolike važnosti imati materijalne stvari, i od skoro mi je na prvom mestu živeti i razvijati se. Sada znam da je mnogo važnije da svi budemo zdravi i srećni.“ Kaže da je sve to zaključila onda kada je postala svesna broja umrlih od virusa. „Naučila sam da ništa ne treba da planiram mesecima unapred, već da usporim i sve radim korak po korak.“, zaključuje ona.

Možda bi trebalo da poslušamo ove mlade ljude, koji su u svemu ovom pronašli nešto lepo, jer, iako je glavni cilj da iz pandemije izađemo zdravi, zašto ne bismo izašli i kao bolji ljudi?

“Projekat pod nazivom “Sprečavanje nasilja informisanjem omladine kroz Info4Youth platformu” finansirala je Ambasada Republike Francuske u Srbiji. Stavovi izraženi u ovom tekstu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju zvaničan stav Ambasade Republike Francuske u Srbiji”

Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!