Kultura
Novi talasi šunda pod kojima se kao narod i dalje nalazimo počinju da stvaraju novi mentalitet kod ljudi koji kao da odbija kulturu i prihvata manjak iste kao normalu, a ne kao problem. Ako se ova pojava nekulture uopste i detektuje kao problem krivac je neko drugi, zar ne? Krivimo one kojima ne vidimo lice, one koji umesto nas odlučuju i izdvajaju samo 0,7 odsto procenata iz bruto društvenog proizvoda za kulturu i time nas smeštaju na dno lestvice evropskih država u polju kulture. Međutim, šta ako oni nisu ti koji su krivi za manjak kulture u zemlji? Šta ako smo mi ti koji su sami sebi rezervisali mesto na dnu lestvice?
Uticaj nekvalitetnih TV medija
Činjenica je da su ljudi, a posebno mladi i deca, izloženi uticaju nekvalitetnih medija što se smatra jednim od najvećih krivaca za manjak zastupljenosti kulture u današnje vreme. Jedan od takozvano najpopularnijih loših uticaja je prikazivanje visokobudžetnih programa zvanih rijaliti programi. Oni su prozvani kao najpopularniji izvor lošeg primera ponašanja i dobrog primera nekulture jer niko ne može da ospori činjenicu da te vrste programa loše utiču na ljude i samim tim i na kulturu. Mnogi se čak i iznenadjuju kada čuju kakvu visoku gledanost ti programi imaju, a znaju da se većina ljudi zgražava kada se rijaliti programi uopšte spominju. To je baš zbog te sramote koju predstavlja gledanje takvog programa, jer svi znaju da oni predstavljaju nemoral i neće da ih iko vidi kao konzumatore takvog programa, ali i dalje svesno nastavljaju ih prate. Drugi problem kod ovih programa je činjenica da su oni visokobudžetni. Novac koji je uložen u njih i još više novac koji se od njih dobija je za većinu građana, i to ne samo Srbije, nezamisliva svota novca. Samo razmišljanje o tome kakve se cifre vrte oko njih koji ne proizvode ništa korisno društvu, dok se za kulturu ili čak i neke važnije sfere izdvaja neuporedivo manje novca, izaziva bes. A ako to ne izaziva nikakvu reakciju, onda će barem morati činjenica da taj čitav mehanizam pokreće društvo više nego bilo ko drugi. Ne postoje tačni razlozi za popularizovanje ovakvih programa, ali najverovatniji razlog je to da su oni izvor lake zabave.
Lako se upija to što oni imaju da prikažu, mentalni napor je takoreći nepostojeći i konstantno se neki konflikti dešavaju koji prave iluziju dinamičnosti koju ljudi obično i najviše traže. Zato su i konzumatori ovakvih programa ljudi koji su izgubili neku svoju životnu dinamiku, najčešće stariji ljudi i oni svojim redovnim praćenjem rijalitija dovode do povećanja njihovog budžeta , time i njihove popularizacije zbog čega se oni kao popularni proizvod kroz druge oblike nameću i mladima. To je uprošćenija verzija kruga kroz koji se ovakve emisije rangiraju u popularnosti i zauzimaju neko svoje mesto u društvu. Zaključak bi onda bio da smo mi ti koji bi trebali više da brinu o svojoj zajednici i o ljudima koji su u većoj mogućnosti da pri izlganju ovakvom sadržaju zapravo pokleknu pod njihov uticaj. Iako je to nešto što bismo mi trebali da uradimo i na šta treba da obratimo pažnju, ne možemo zaboraviti da ovo nisu jedini izvori nekulture.
Uloga novinarstva u društvu
U današnjim medijima javlja se problem nepismenosti, ne poštovanja gramatičkih pravila i uopštenog zanemarivanja osnovnih novinarskih pravila. Ova pojava kod ljudi dovodi do smanjenog vokabulara i zanemarivanja onoga što je osnov svega i svake kulture, a to je jezik. Nepoštovanje njegove istorije i pravila dovodi do raznih propusta, posebno u novinarstvu, što nam donosi mnoge naslove i vesti koje su frapantne ali ne i informativne, što nas zapravo ostavlja sa neznanjem o pre svega političkoj situaciji koja bi trebala sve da nas ,makar na lokalnom nivou, zanima. Tako mi postajemo lako manipulativna gomila a da to ni ne primećujemo. Plasiranjem tekstova, najviše u tabloidima, koji sve više pišu sa glavnom namenom da budu pitki i primetni od strane potrošača dolazi do ozbiljnih oštećenja društvene kulturne strukture jer šta je uopšte neinformisano društvo koje svoj jezik ne poštuje?
Borba protiv nekulture
I opet, na kraju smo mi(kao društvo) oni koji ovakav sadržaj moraju da izbegavaju i selektuju svaki fragment svog kulturnog života. Primarni razlog za tim je očigledan, ali postoji i onaj širi koji često zaboravljamo odnosno da je od (nažalost neophodnog) rata protiv nekulture jedino bitnije zapažanje kulture. Ne zaboravite taj deo vaše društvene odgovornosti jer će ipak komad Snežane Gnjidić- ,,Ajnštajnova žena“ biti prvi komad iz Srbije koji će svoju premijeru doživeti u engleskom prevodu u profesionalnom pozorištu u Vašingtonu 5. marta, zbirka eseja Ive Draškić Vićanović pod nazivom ,,Zavođenje uma, ogledi iz estetike“ je nagrađena od strane Udruženja likovnih umetnika, primenjenih umetnika i dizajnera Srbije na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i još mnoge druge predstave doživljavaju svoju premijeru, dodeljuju se nagrade, pišu se knjige, možda čak i bliže vama nego što ste mislili. Kultura nije rezervisana sa prošlost i dalje postoji, i dalje živi zato je izaberite u moru nekvaliteta i ne zatvarajte oči nad svim onim što je stvorila i što još ima da ponudi.
Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!