Aktuelno

Nedaleko od Novog Sada, u Bukovcu, rođena je Milica Stojadinović Srpkinja, pesnikinja koja je dala nemerljiv doprinos srpskoj književnosti. Kao dete sveštenika, bila je motivisana da se bavi poezijom i učenjem jezika, ali ono što posebno iznenađuje je da se većinom obrazovala sama. Govorila je nemački, francuski, italijanski i slovački jezik, a to znanje joj je omogućilo da se bavi i prevođenjem, pa je tako prevodila Geteova i Balzakova dela.

Svoju prvu pesmu ,,Mladi Srbin’’ objavila je 1845. godine u peštanskom Srbskom narodnom listu,a godinu dana kasnije njeni radovi se konstantno štampaju u okviru tadašnjih štampanih časopisa – Sedmica, Vojvođanka, Fruškogorka, Šumadinka, Danica, Putnik i Komarac. Godine 1848., sukobila se sa mađarskim vlastima zbog cenzure njenih dela. Dve godine kasnije objavljuje svoju prvu zbirku pesama pod nazivom ,,Pesme’’, proširena izdanja izlaze 1855. i 1869. godine. U tri toma izlazi njen žurnal ,,U Fruškoj gori 1854.’’, i to 1861., 1862. i 1866. godine.

S obzirom da je imala jak osećaj pripadnosti srpskom narodu, svom prezimenu je dodala nadimak Srpkinja, koji će je pratiti i nakon smrti. Sarađivala je sa bitnim imenima tadašnjeg vremena (Petar Petrović Njegoš, Vuk Karadžić, Ljubomir Nenadović, Đorđe Rajković) i bila u prijateljskim odnosima sa Minom Karadžić i austrijskim pesnikom Ludvigom Avgustom fon Franklom. Pored toga što je bila pesnikinja, bila je i prva ratna dopisnica koja je izveštavala o bombardovanju Beograda 1862. godine. 

Kraj života dočekala je u Beogradu u siromaštvu, neudata, bez dece, i zaboravljena od svih.

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Ako ste se ikada zapitali ko je žena čije ime nosi jedna od novosadskih ulica, osnovna škola, ali i akademsko kulturno-umetničko društvo, odgovor se nalazi ispred vas.

Drugi svetski rat iznedrio je brojne žene koje su svoju mladost poklonile borbi za oslobođenje Jugoslavije od okupatora. Takva je bila Sonja Marinković, čija je želja da se suprotstavi fašističkoj agendi bila veća od bilo kakvog straha.

Rođena je 1916. godine u Striježevici, u Hrvatskoj, kao Sofija Marinković, a zbog očevog posla, čitava porodica se nekoliko puta selila. Tako je Sonja osnovnu školu pohađala u Somboru, da bi se potom preselila u Novi Sad u kojem je nastavila školovanje. Pošto je bila veliki zaljubljenik u prirodu, upisuje Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu. 

Njen angažman u studentskim organizacijama i pokretima vezuje se za drugu godinu studija, kada postaje članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a nakon nekoliko godina priključuje se Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ). Predanost višem cilju pomogla joj je da se visoko kotira u aktivističkim krugovima, pa je bila postavljana na različite funkcije. Pred kraj studija, bila je potpredsednica Udruženja studentkinja, članica Predstavništva Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja, sekretarka Mesnog komiteta SKOJ-a u Vojvodini, i članica Pokrajinskog biroa partije. Pored toga, učestvovala je na Svetskom omladinskom kongresu održanom u Parizu 1937. godine, kao članica jugoslovenske delegacije.

Po diplomiranju, dobila je zvanje inženjera agronomije, kao i zaposlenje u Poljoprivrednoj oglednoj stanici u Novom Sadu, na odeljenju za semenarstvo. U našem gradu takođe je imala istaknute funkcije, pa je tako bila predsednica omladinske sekcije u Ženskom pokretu, sekretarka Ženskog pokreta i rukovoditeljka komisije za žene pri Pokrajinskom komitetu KPJ, a na teritoriji Vojvodine učestvovala je u osnivanju i rukovođenju ženskih i humanitarnih organizacija. Bila je i organizatorka čitalačkih grupa, savetovališta za žene, kurseva za opismenjavanje i drugih obuka, zatim ženske sekcije radničkih sindikata, traženja posla za nezaposlene i dr.

Nekoliko puta je bila hapšena zbog svog delovanja tokom rata i zlostavljana ne bi li priznala povezanost sa komunističkom organizacijom i njenim aktivnostima. Godine 1941., na putu iz Pančeva za Beograd, ponovo je uhapšena, a policija je po nalogu pretresla njenu kuću u kojoj je pronađen propagandni materijal namenjen Nemcima koji su bili zainteresovani da se pridruže NOB-u. Iz Pančeva je premeštena u Zrenjanin, na čijem je groblju streljana zajedno sa drugim partizanima. 

Posthumno je proglašena za narodnog heroja, a jedna rečenica i danas odzvanja kada pričamo o Sonji Marinković: ,,Pucajte, ovo su komunističke grudi!’’

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Dvadeseti vek se može smatrati periodom kada je arhitektura u našoj državi doživela procvat. Zapravo, tada su postavljeni stabilni temelji za današnja projektna rešenja, a angažovanje naših stručnjaka u inostranstvu predstavlja odraz kvaliteta obrazovanja i posvećenosti ovom pozivu.

U najvećem broju slučajeva, istaknute arhitekte su muškarci ili bračni parovi, ali vrlo retko se piše o ženama koje su dale svoj doprinos na ovom polju. Kada je reč o arhitekturi u Novom Sadu, najveći broj projekata realizovale su Zora Mitrović Pajkić i Tatjana Vanjifatov Savić.

Zora Mitrović Pajkić

Arhitektkinja Zora Mitrović Pajkić jedna je od prvih žena koje su se istakle svojim radom. Rođena je 28. maja 1927. godine u Čačku, a u Beograd odlazi po upisu na Arhitektonski fakultet. U tom gradu će se zadržati još narednih par godina, kako bi radila u Urbanističkom zavodu Srbije, kao i na izradi regulacionih planova. 

Za Novi Sad je vezuje pozicija samostalnog projektanta u okviru tamošnjeg Urbanističkog zavoda, u kojem su se njeni glavni zadaci odnosili na razradu Generalnog urbanističkog plana, rešavanje urbanističkih celina, i projektovanje stambenih i administrativnih zgrada. Šezdesetih godina njeno angažovanje je više bilo usmereno na projektovanje industrijskih kompleksa u zemlji i inostranstvu (Alžiru). Nekoliko godina vodila je projektni biro ,,Atelje 11’’ i upravo tada dobija priznanja za svoja rešenja. Pored toga, radila je i u URBISU, biroima ,,Vojvodina’’ i ,,Arhitekt’’, da bi se 1980. godine vratila u Beograd, u kojem je provela poslednje godine svoje karijere, i to na poziciji načelnika Građevinske službe Saveznog sekretarijata za odbranu.

Najvažnija projektna rešenja u Novom Sadu:

• Upravna zgrada ,,Gvožđar’’ (1960)
• Zgrade Fakulteta tehničkih nauka i Mašinskog instituta (1965-1966)
• Hotel ,,Sajam’’ (1973)
• Stambene zgrade u ulici Maksima Gorkog (1966), Miloša Bajića (1974-1977), Kozačinskog (1976) i dr.

Nagrade:

• Nagrada Oktobarskog salona za arhitekturu (1976)
• Oktobarska nagrada Grada Novog Sada (1976)
• Prva nagrada Novosadskog sajma (1977)
• Orden rada sa srebrnim vencem (1989)
• Tabakovićeva nagrada za arhitekturu (1998)

Tatjana Vanjifatov Savić

Tatjana Vanjifatov Savić rođena je 30. novembra 1929. godine u Novom Sadu. Pre upisa na Arhitektonski fakultet u Beogradu, školovala se u Zemunu, Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. Sa 28 godina, vraća se u Novi Sad gde dobija posao predavača u Srednjoj tehničkoj školi, a zatim i poziciju tehničkog direktora Novosadskog sajma. 

Nakon toga, značajne funkcije su se samo nizale počev od projektanta u PB Arhitekt i Fondu za fizičku kulturu, direktora i odgovornog projektanta u Projektnom zavodu Vojvodine, do angažmana u GRO Novograp i Skupštini Grada.

Najvažnija projektna rešenja u Novom Sadu:

• Srednja medicinska škola (1962-1963)
• Viša ekonomsko-komercijalna škola (1964-1965)
• SOS Dečje selo ’’Dr Milorad Pavlović’’ (1970-1976)
• Osnovna škola ’’Jovan Popović’’ (1972-1975)
• Osnovna škola ’’Svetozar Marković’’ (1975-1978)
• Ekonomski fakultet (1979-1984)

Nagrade:

• Oktorbarska nagrada Grada Novog Sada (1965)
• Borbina nagrada za arhitekturu za Vojvodinu (1975)
• SOS Kinderdorf – IMST (Austrija), u sklopu UNICEF-a
• Nagrada SIZ-a dečije zaštite Vojvodine za postignute rezultate na unapređenju zaštite dece u Vojvodini (1977)
• Tabakovićeva nagrada arhitekture (1997)

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Ne dešava se često da jedna fabrika vremenom postane kulturna stanica, ali ipak to se desilo u našem Novom Sadu. Kulturna stanica Svilara nalazi se u ulici Đorđa Rajkovića 6b, na samo petnaestak minuta od centra grada.

Malo ko zna da je na mestu današnje kulturne stanice postojala fabrika za bojenje svile koja je nekada bila najveća fabrika svile u Ugarskoj, a ujedno je bila i prva državna fabrika u Novom Sadu i bivšoj Jugoslaviji. Značajna je ne samo zbog svoje neobične transformacije, već i zbog toga što su upravo žene bile te koje su činile veliki deo radne snage.

Uloga žena konkretno u ovakvoj vrsti fabrike je od velikog značaja, jer je za preradu svilene niti bila neophodna zdrava, meka i neoštećena koža ruku. Iz tog razloga, za posao su bile angažovane mlade devojke i devojčice.

Svilara je nekoliko puta u svojoj istoriji uništavana – tokom požara 1841. godine, za vreme bombardovanja 1848. i 1849. godine, da bi nakon 35 godina bila obnovljena pod nazivom Državna fabrika svile. Radnice su inicijalno dolazile iz oblasti Šleske i Italije, a potom i iz našeg grada. Tokom godina, na teritoriji Novog Sada otvoreno je još nekoliko objekata koji su imali različitu namenu, ali sve u cilju unapređenja svilarskog zanata. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, prvobitna Svilara je srušena kako bi na tom mestu bile izgrađene stambene zgrade, a jedan od objekata je danas upravo kulturna stanica Svilara.

Nekada su žene stvarale u fabrici, a danas njihovi potomci stvaraju u kulturnoj stanici. Neka tako i ostane. 

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Pre samo dva veka sa zaprepašćenjem se gledalo na žene koje su se okušale da napišu neko književno delo. Upravo to se desilo sa Draginjom Gavrilović, hrabrom književnicom, prvom Srpkinjom koja je napisala roman.

Rođena je 1854. godine u Srpskoj Crnji, a osnovnu školu je završila u Novom Sadu. Ljubav prema knjigama nasledila je od oca koji je bio pretplaćen na knjige i časopise, i veliki akcenat stavljao na obrazovanje svoje dece koja su govorila srpski, mađarski i nemački jezik, a posedovala su znanje u oblasti muzike i književnosti.

Po završetku osnovne škole, vraća se roditeljskoj kući, međutim želi da nastavi sa školovanjem. U to vreme, ženske više škole nisu postojale ili ih je bilo vrlo malo, a pored toga devojke koje su želele da nastave sa obrazovanjem nisu nailazile na podršku okoline. 

Godine 1871., doneta je Uredba o Višim devojačkim školama, pa su tom prilikom devojke dobile pravo i priliku da se stručno usavršavaju, konkretno za posao učiteljice. Tako je 1875. godine upisala Učiteljsku školu u Somboru i nakon tri godine je završila, da bi potom dobila posao učiteljice u rodnoj Srpskoj Crnji. 

Pisala je za listove Javor, Sadašnjost, Neven, Orao i Starmali, a u svojim pripovetkama često je pominjala probleme vezane za emancipaciju žena u državi, navodeći da prvo muškarac treba da se emancipuje i da promeni stav. Zagovarala je da se ženama obezbedi pristup obrazovanju, nauci, i drugim zanimanjima. 

Konačno, Javor objavljuje njen roman 1889. godine, pod nazivom ,,Devojački roman’’. Tada postaje prva srpska romansijerka i time je raskrčila put svim drugim ženama koje su želele, a možda se i plašile sličnog poduhvata. 

Prestala je da objavljuje radove 1900. godine, usled omalovažavanja i nepoštovanja.   

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Ankica Oprešnik bila je slikarka i grafičarka, a bavila se linorezom i drvorezom. Prvi uzor bila joj je rođena sestra koja je i sama posedovala talenat za crtanje. Iz rodnog Viteza preselila se u Beograd kako bi pohađala privatnu slikarsku školu kod Mladena Josića, da bi potom studirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti kod Marka Čelebonovića, Ivana Tabakovića, Mila Milunovića, Nedeljka Gvozdenovića i Mihaila Petrova. 

Svog supruga, takođe slikara Milana Kerca, upoznala je na Akademiji, a zbog njega seli se u Novi Sad gde nastavlja da stvara. Dolaskom u novu sredinu, ulazi u krug tamošnjih umetnika i postaje prepoznata kao stvaralac izraženog individualizma koji je razvila još dok je bila Josićeva učenica. Godine 1950., učlanjuje se u Udruženje likovnih umetnika Vojvodine, a godinu dana kasnije i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Tada dobija posao profesora u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj ostaje do 1975. godine.

U periodu od 1952. do 1974. godine redovno je izlagala radove na smotrama Majske grafike i Grafike u boji, a oko 40 godina provodi u Grafičkom kolektivu.

Pored nastupa na brojnim izložbama u državi, bila je i deo onih u inostranstvu – Kairo, Oslo, Meksiko Siti, Amsterdam, Sofija, Peking, Čikago, Madrid, Brisel, Rio de Žaneiro, Vašington, Prag, Beč, Sinsinati, Rim, Berlin, Atina, Tunis, Kejptaun, Aleksandrija itd.

Zajedno sa svojim suprugom i kolegama ostavila je neizbrisiv trag u likovnoj umetnosti i služiće kao inspiracija mlađim naraštajima.

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Za vreme Drugog svetskog rata, veoma mali broj umetnika bavio se vajarstvom i keramikom, a u toj oblasti posebno se istakla i jedna žena po imenu Zlata Markov-Baranji.

Iako je odrasla kao siroče, uspela je da se školuje čak i u inostranstvu. Boravila je najpre u internatu u Bukureštu, a osnovnu i srednju školu je završila u današnjem Zrenjaninu, da bi nakon toga otišla u Temišvar i Beč na usavršavanje u oblasti slikarstva, muzike i jezika.

Sa 19 godina udaje se za Karolja Baranjija, istaknutog skulptora, keramičara i slikara, a šest godina kasnije zajedno sa Karoljem dolazi u Novi Sad u kojem osnivaju atelje na Telepu koji će kasnije biti poplavljen. Tom prilikom, uništeni su svi odlivci, makete, skulpture i keramika. Tokom Drugog svetskog rata, uspeli su da obnove svoj dom, međutim on ponovo biva uništen 1944. godine prilikom bombardovanja Novog Sada.  

Pored umetničkog rada, Zlata je bila angažovana u okviru inicijative Trgovačko-industrijske i zanatske komore za osnivanje škole za aranžiranje izloga, reklamnu i primenjenu umetnost, koja je i bila realizovana. Po okončanju rata, odlučuje da se posveti keramici i keramoplastici, a iskustvo u toj oblasti prenosila je u okviru Odseka umetničke keramike u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, koji je i sama pokrenula. Takođe, jedan je od osnivača, a jedno vreme je bila i predsednica Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). Organizovala je i prvu izložbu Udruženja primenjenih umetnika Srbije 1955. godine. 

Kada je reč o radovima, najmonumentalniji Zlatin i Karoljev rad bila je skulptura Ikar iz 1938. godine, koja se nalazi na zgradi tadašnje Komande vazduhoplovstva Kraljevine  SHS u Zemunu arhitekte Dragiše Brašovana. 

Skulpture pod nazivom Dečaci i Devojčice danas se nalaze ispred osnovne škole ’’Žarko Zrenjanin’’ na Limanu III, koje su inicijalno bile postavljene ispred gimnazije ’’Isidora Sekulić’’. Napravljene su od veštačkog kamena, dimenzija 1,25 x 1,7 m i 1,55 x 1,28 m. 

Skulptura ,,Siročići’’ u Narodnom muzeju u Zrenjaninu predstavlja još jedno prepoznatljivo Zlatino delo koje je nastalo tokom Drugog svetskog rata, a oslikava situaciju u kojoj je, zbog ratnih dešavanja, širom sveta hiljade dece ostalo bez roditelja. Na licima figura primeti se beznađe, strah i očaj.

Godine 1958. i 1959., dobila je srebrnu medalju na kolektivnim izložbama u Briselu (,,Association Royale des Artistes Professionnels de Belgique’’), zatim Zlatnu formu 1965. godine, i Oktobarsku nagradu Novog Sada 1969. godine. 

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Prvi kuvar na srpskom jeziku objavljen je 1878. godine, čija je autorka Katarina Popović Midžina, novosadska spisateljica koja potiče iz ugledne porodice Petrović. Prema špicnametu Petrovića bila je poznata i kao Purgermajstorova, što bi značilo da je neko od predaka bio gradonačelnik.

Još kao devojka bila je vesela, lepa i uvek zainteresovana za druženja, pa je provodeći vreme sa Anom Popović Komoraš, upoznala i njenog rođenog brata, advokata Dimitrija Popovića Midžu za kojeg se kasnije i udala. Otuda i njen nadimak Midžina.

Sa pedesetak godina objavila je Veliki srpski kuvar koji je oberučke dočekan od strane srpskih domaćica, delom zbog toga što je u pitanju prvi srpski kuvar, a delom i zbog toga što su svi recepti već oprobani. Dok je pisala kuvar, Katarina se oslonila na recepte i beleške svoje majke Natalije Petrović, od milja zvane Nanička, koja je bila vrlo vešta u kuvanju. Pored njenih recepata, vodila se iskustvima svojih prijateljica, ali i onih iz kuvara drugih zemalja.

U svoj kuvar Katarina je uključila i uputstva na koji način treba dekorisati i servirati jela, čuvati jela, postaviti sto i organizovati okupljanja, kao što su večere, prijemi, balovi i sl.

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.

Marija Trandafil je rođena 1816. godine u Novom Sadu, u uglednoj porodici Popović, čiji je dom bio na uglu Pašićeve i Grčkoškolske ulice. Iako o njenom obrazovanju ne postoje pouzdani dokazi, poznato je da je bila pismena, govorila nemački jezik i da je poznavala trgovačke transakcije.

Otac joj je bio imućni trgovac grčkog porekla, a majka je bila rodom iz Osijeka. Pošto je rano ostala bez njih, odlazi kod rođaka Hadži-Kiri Nikolića koji je kasnije udaje za svog delovođu Jovana Trandafila. Čitav Marijin miraz poslužio je Jovanu u poslovima koje je pokretao, pa su se iz prihoda koje su ostvarivale njegove radnje finansirale bolnice u Novom Sadu, Somboru i Osijeku.

Iako su prosperirali na finansijskom planu, porodica je bila nesrećna na drugom polju. Marija i Jovan ostaju bez dece, Sofije i Koste, pa nakon njihove smrti svoju snagu usmeravaju ka pružanju pomoći onima kojima je to najpotrebnije.

Posle izvesnog vremena, Marija ostaje i bez muža, sa čijim bratom je morala da vodi nekoliko sudskih parnica. Muški deo Jovanove rodbine bio je mišljenja da ona kao žena ne može na pravi način da upravlja kapitalom, pa su čak pribegavali spletkama ne bi li joj oduzeli ono što joj pripada.

Ipak, ona je uspela ne samo da sačuva svoj imetak i reputaciju, već ih je čak i uvećala svojim delima. Bez obzira na bogatstvo koje je posedovala, do kraja života je žalila za svojom decom.

Kada je reč o zaostavštini, dobar deo kapitala Marija i Jovan su testamentom donirali u dobrotvorne svrhe. Iza sebe je ostavila Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad u Novom Sadu, a obezbedila je i učeničke stipendije pod nazivom Zaklada Marije Trandafil za novosadske gimnazijske đake.

Tokom života, pomagala je i verske institucije, sa posebnim akcentom na Nikolajevsku crkvu u kojoj se nalaze Jovanovi, Sofijini i Kostini posmrtni ostaci. Izdvajala je pozamašne sume za obnavljanje Uspenske crkve, i ponovnu izgradnju i ukrašavanje Jermenske crkve.

Nije bila osoba koja se uklapala u društveni život svog staleža, niti je bila opterećena ovozemaljskim zadovoljstvima, samo je želela ono što nije mogla da ima – običan i srećan život.

Autorka: Aleksandra Jovanović

Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.