Milan Krilović je osnivač Instituta za medijaciju, pregovaranje i javne politike u Novom Sadu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. 2013 godine osniva Institut i od tada do danas uspešno sprovodi postupke medijacije i pregovaranja u građanskim, krivičnim, prekršajnim, upravnim, privrednim, radnim, potrošačkim i drugim postupcima i sporovima.
Prednost medijacije je kada postoji treća, neutralna strana, odnosno medijatora onda se zaključuje sporazum o pristupu. Unutar tog sporazumuma postoji izjava o tajnosti i ona onemogućava iznošenje podataka i informacija. Medijacija je poverljiv postupak.
Vrlo često kroz obrazovanje i socijalizaciju ljudi naviknu svoj mozak da složene stvari objašnjavaju na jednostavan način. Načelo dobrovoljnosti je jako važno za medijaciju, jer ukoliko nema toga, medijacija je nemoguća.
Svetlana Prokić kao psiholog i psihoterapeut ukazuje na činjenicu da se danas omladina sve češće javlja psihoterapeutu, što nije bio slučaj pre pet godina kada je ona počela intenzivno da radi. Sve više mladih ljudi koji imaju manje od 30 godina, kao i studenti, žele da dođu na psiho terapiju zbog anksiznosti, depresije, poremećaja u ishrani kod devojaka, partnerskih i porodičnih odnosa, škole i svega drugog što ih muči.
Ubrzani tempo života i upoređivanje sa drugima loše utiču na pojedinca.Oodvajanje mladih od svojih porodica kojima je potrebna podrška stvara plodno tlo za anksioznost i nagle promene raspoloženja. Pored toga, internet i društvene mreže značajno utiču na strah od toga ga ce nesto propustiti i to nije dobro za mlade.
Važno je postaviti svoje prioritete i voditi računa o mentalnom zdravlju. Koliko je važno fizičko, toliko je i mentalno zdravlje. Važno je potražiti pomoć ukoliko je neophodna i potrebna. Opasno je korisiti raznorazne savete koji su nam dostupni, a nisu provereni. Ljudi nisu svesni koliko stres utiče na fiziko zdravlje i način razmisljanja.
Danas je intenzivan online rad sa ljudima kojima je potrebna psihoterapija. Treba obraćati pažnju na telo, uraditi ono što je falilo, a izbaciti višak.
Nataša Igić je šef Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom. Ova kancelarija je otvorena tokom aprila 2022. godine i njen cilj je da sarađuje sa prevashodno nevladinim organizacijama koje deluju i ostvaruju svoju misiju i viziju u Gradu Novom Sadu. Sama kancelarija pruža ne samo prostornu podršku ili savet, već i svaki drugi vid podrške koji je neophodan nekoj organizaciji.
Nakon završene srednje škole upisala je Medicinski fakultet u Novom Sadu gde je postala član Saveza studenata Medicinskog fakulteta i uspela da organizuje veliki broj događaja za studente. Tokom poplava 2014. godine, ovaj fakultet je bio najveći sabirni centar za prikupljanje humanitarne pomoći i tu je shvatila da želi da se bavi aktivizmom.
Nataša ističe da joj je volonterski angažman pomogao da shvati u kom smeru će ići njena karijera. Smatra da je pored formlnog obrazovanja, vrlo važno i neformalno. Pod tim se podrazumevaju posete konferencijama, edukacijama, radionicama i različitim aktivnostima koje mogu da doprinesu dodatnom obrazovanju i edukaciji.
Nakon Saveza, bila je član OPENS-a i tu je stekla najviše znanja i iskustva. Počela je kao volonter, a došla je do pozicije office manager-a. Tokom 2018. godine dobila je poziv basketaša 3×3 da se pridruži organizaciji Fibinog događaja Basket 3×3. Tada je dobila priliku da dovede najbolje basketaše sveta i njihovu publiku na Trg slobode u Novom Sadu.
Nataša ističe da treba puno raditi i treba grešiti, jer se iz grešaka najbolje uči. Neophodno je sticati iskustvo i znanje kroz volonterske akcije.
Filip Leđanac Fič je plesač i osnivač plesnog festvala Pub Street Boys iz Novog Sada. Filip je svestran i ima mnogobrojna interesovanja. Bavio se DJ-ingom i organizacijom raznih događaja, dok je njegova primarna delatnost ples.
Oduvek je imao želju da bude organizator plesačkog događaja, gde bi ugostio brojne ljubitelje plesa i muzike, a centar takvog dešavanja bi bio Novi Sad. Filipov cilj je ostvaren 2019. godine kada je njegova ideja konačno pronašla svoj put realizacije. Uspeo je da osnuje plesni festival Pub Stret Boys uz pomoć porodice, prijatelja i bliskih saradnika. Fiip i njegov tim imaju ambicije da njihov događaj uznapreduje još više i privuče nove ljude čija ljubav je ples.
Filip ističe da je za organizaovanje jednog uspešnog plesnog događaja neophodno svakodevno traženje resursa i konekcije koje mogu da doprinesu još boljoj realizaciji istog. Pored toga, smatra da su volja, želja i spremnost na rizike vrlo važni.
Danas je veoma teško afirmisati se kao plesač. Ljudi ne shvataju da je to posao i ne znaju koliko su njihovi treninzi naporni, kao ni zašto je neophodna dobra fizička spremnost i kondicija.
Filipov savet je da nikad ne odustajete od svojih želja, jer nemate šta da izgubite. Nemojte zaboraviti zašto ste počeli. Uvek je najvažnije da budete svoji.
Novosađanka Maša Kuprešanin bila je učesnica popularnog rijalitija “Survivor” ove godine. Ceo svoj život dolazi na Štrand i obale Dunava jer je dugo trenirala veslanje. Međutim, Maša je želela da nauči što više sportova želeći da bude bar malo dobra u svakom.
Od svoje desete godine Maša je imala san da bude učesnik “Surviora” jer je oduvek privlavičilo snalaženje u teškim uslovima, preživljavanje i takmičenje. Učešćem u ovom rijalitiju ostvarila je svoj san, ali nakon povratka iz Dominikanske Republike prvi put se susrela sa lošim komenatima i mišljenjima drugih ljudi.
Vremenom je shvatila da je stekla velike simpatije najmlađe publike, te je zbog toga odlučila da napusti dosadašnji posao trenera i posveti se u potpunosti njima. Nakon uspešnog učešća u rijalitiju “Survivor”, Maša je rešila da deci približi sport kako bi dobili saopouzdanje kroz fizičku aktivnost.
Nikola Maletić i Sofija Gerić su mladi ljudi koji primećuju koliko je danas slaba komunikacija između mlađih i starijih ljudi, gde se ne vide međusobne potrebe, a sve je manje i empatije koji imaju jedni prema drugima. Međugenracijska solidarnost nas podstiče da činimo dobro drugima i ako danas pomognemo nekome, taj neko može sutra pomoći nama.
Došli smo u vreme kada međugeneracijska solidarnost ne funkcioniše, međutim tokom pandemije mladi su se svakodnevno trudili da pomažu starijima i olakšaju im život tokom karantina.
Problem međugeneracijskog jaza došao je napretkom tehnologije, jer je razvoj digitalnog sveta znatno uticao na promenu odnosa prema starijim ljudima kojima je teže da prihvate mnogobrojne promene današnjeg brzog načina života. Iz tih razloga, neophodno je da mlađi upute starije u digitalizaciju međusobnom komunikacijom i sličnim akivnostima.
Dolazi se do pitanja koliko su tehnologije uticale na naš svakodnevni život, odnosno da li su nas unapredile ili unazadile doprinoseći stvaranju međugeneracijskog jaza.
“Turisti ne znaju gde su bili. Putnici ne znaju gde idu.” Oni žive u trenutku, raduju se sitnicama i smisao života pronalaze u avanturama i otkrivanju novih ulica, kultura, šuma i naroda. Neki od njih posvetili su tome čitave karijere, spojivši lepo i korisno. Neki tragaju za pustolovinom i obožavaju adrenalin, dok drugi pak uživaju u masažama ili sunčanju. Ima onih koji putuju u paru, ali i samaca, porodica, onih koji društvo pronalaze u nepoznatim ljudima, kućnim ljubimcima, ili su čak i sami organizatori grupnih putovanja. Ma koliko različitih afiniteta bili, iz razgovora sa njima, shvatila sam da su svi jednako sposobni i snalažljivi u nepredvidivim, nekada i opasnim situacijama, te ne postoji događaj koji bi ih na duže staze izbacio iz takta i umanjio njihovu ljubav i želju za novim otkrićima. A kako su prihvatili i prilagodili se merama nastalim usled pandemije, možete pročitati u nastavku teksta.
Ana Marija i Saša par su koji stoji iza sajta stiklakafakravata.com. Ovi hedonisti, profesionalci u odabiru mesta za medeni mesec, od nedavno imaju i novog člana ekipe, koji je znatno izmenio, ali i ulepšao zajednička putovanja. Brojne savete i iskustva, osim na sajtu, dele i na drugim društvenim mrežama, poput Facebook-a, Youtube-a i Instagram-a.
Koliko se život putnika (još u doba korone) promeni sa bebom?
Sa bebom se totalno promeni koncept putovanja, kad se na to doda, sada već čuvena, korona i njena pravila – promenilo se sve, a zapravo se nije promenilo ništa, osim što su putovanja malo ređa, ali i mnogo kvalitetnija. Sada mnogo više cenimo svaki sekund na putu, pa možemo reći da nas je korona osvestila koliko smo blagosloveni prilikama da istražujemo svet i uživamo i koliko nam isto fali kada sedimo kod kuće. Realno, uz bebu imate samo malo više prtljaga, a istina je da ništa nije toliko komplikovano, već mi roditelji komplikujemo stvari. Deca, pogotovo bebe, su mnogo prilagodljivije nego što mislimo. Nama su govorili da puno spoljnih nadražaja uznemirava bebu, da je ne nosimo ka napred u kenguru, da je ne mučimo putovanjima i ostavimo to „za kasnije“, kad poraste… a istina je da je ona nasmejana od jutra do mraka, da je retko kad nervozna i da uživa u svakoj sekundi sa mamom i tatom, isražujući svet. Smatrali smo, i pre nego što smo postali roditelji, a sada potvrđujemo, da je bolje „izmučiti“ dete kratkim letom i povesti ga da osvoji svet i otkrije život uživo, umesto da je posadimo ispred ekrana i prepustimo je novim tehnologijama, koje, iako su nama donele mnogo toga, mogu biti užasni ometači života.
Kako je čitava situacija sa virusom uticala na posao ‘’travel blogera’’ u Srbiji?
Nama se ništa nije posebno promenilo, osim što smo malo smanjili putovanja, okrenuli smo se malo lifestyle stilu i pokušali malo bolje da se upoznamo sa ljudima koji nas prate, kroz otkrivanje nekih naših hobija i interesovanja koja nisu usko vezana za putovanja.
Nešto jako zanimljivo na vašem profilu u poslednje vreme bio je serijal „Iskoristi priliku“. Koja vam je najdraža iskorišćena prilika ove godine?
Definitivno letovanje u Turskoj. Svima nama treba odmor, a najbolje se odmara u Turskoj, uz njihov čuveni all inclusive. Na odmoru je, ipak, najvažnije isključiti telefon i isključiti se maksimalno, što smo mi i uradili. Danima samo objavljujemo post na IG i ostavljamo telefon sa strane. Nema guglanja, nema vesti, nema ničega, i to je najbolja prilika ove godine da se mozak odmori, a glava razbistri pred jesen, što svima od srca preporučujemo, gde god da se nalaze. To svako sebi može da priušti, samo je pitanje želi li 🙂
Foto: @stiklakafakravata
Milan, poznatiji kao Kendi, umetnik je koji putuje. Daleko i zanimljivo, van dometa. Recimo da je nezaboravni Slobodan Mićić dobio naslednika. Njegove emisije o putovanjima možete gledati na YouTube kanalu Van dometa, ali i na istoimenom Instagram profilu. Ljubitelji Azije verovatno će biti posebno oduševljeni njegovom percepcijom ovog kontinenta.
Kada si ti počeo samostalno da putuješ i kakve savete imaš za, na primer, studente?
Samostalno, još u srednjoj školi, ali intenzivnije po inostranstvu tokom studija. Nažalost, nisam mnogo bio upućen u povoljnosti za studente, ali ih ima dosta i treba ih iskoristiti.
Koja je omiljena desktop pozadina koju si oživeo u periodu ovog virusa?
Toliko sam toga prošao ove godine, da je to jedan desktop od kolaža, sve mi je prelepo, ali, ako mora, Tajland je za mrvicu luđi od ostatka.
Da li si već počeo ponovo da istražuješ nakon čitavog haosa sa zaglavljenošću na Baliju i ima li neke razlike u putovanjima posle lošeg iskustva?
Mislim da je ovo neki međuprostor u kojem ljudi treba da istraže svoju zemlju ili posete Tursku, Albaniju, BiH i šta nam je već otvoreno. Ne bih preporučio daleke destinacije neko vreme, još uvek je sve riskantno i svet vibrira nekom neizvesnošću. Turizam će tek da cveta, do tada, ovo što sam pomenuo i najbitnije – putovati u sebe!
Foto: @van_dometa
Dušan, diplomirani inženjer elektrotehnike i računarstva član je SiZiP ekipe koji uživa u putovanjima. Nakon njegovih objava na instagram profilu @den_____den, poželite da svako jutro ustanete u 5h, a potom, uz gitaru, kroz neku šumu odete u nepoznato. I to uopšte nije loša ideja.
Za kakve destinacije se odlučuješ u poslednje vreme?
Kada se završio karantin i kada sam saznao da ove godine neće biti mnogo šansi za putovanja van granica naše zemlje, shvatio sam da je 2020-a idealna godina za istraživanje Srbije. Imamo prelepu prirodu širom zemlje i dosta nekomercijalnih i neistraženih predela, što me najviše i privlači. Ljudi stalno žude za nekom prirodom u inostranstvu, a nisu ni istražili svoju zemlju.
Izgledaš kao veoma svestrana osoba; šta te je najviše ispunjavalo tokom karantina i imaš li neki savet za mlade kako da zadovolje sva svoja interesovanja?
Ljudi prvo moraju da shvate da u takvim situacijama, kada ne mogu da utiču na ishod, kao što je bila situacija sa karantinom, treba samo da prihvate situaciju i nauče kako da im ne bude dosadno sa njima samima. Onog trenutka kada prestanu da jedva čekaju na nešto ili da žale za nečim što je bilo, posvetiće se sebi i svojim hobijima i biće im prelepo. Pročitaće novu knjigu, naučiti da sviraju neki instrument, početi da rade jogu, meditiraju, shvatiće koliko je zapravo bitno imati vremena za sebe u ovom brzom svetu. Velika lekcija ovog karantina je da spoljašnji svet nikada neće funkcionisati onako kako mi to zamišljamo. Zbog takvih očekivanja dozvoljavamo stvarima i ljudima u svojoj okolini da utiču na naše raspoloženje, a zapravo, taj luksuz, kako ćemo mi da se osećamo, treba da bude samo naš.
S obzirom da si sa nama delio mnoga rana jutra, koje ti je omiljeno?
Omiljeno jutro mi je definitivno bilo kada smo spavali u šumi iznad pećine, na jednom od vrhova na Rtnju. Posebno je zbog toga što je nas nekoliko spavalo samo u vrećama za spavanje i uveče kad smo legli, mogli smo da vidimo zvezde kroz krošnje drveća. A prva stvar koju ujutru vidite su iste te krošnje. Prelepo!
Foto: @den___den
Ivana i Goran, kako sami kažu, pobegli su iz kanca i od formata 9-5. Umesto toga, sa rančevima na leđima, lutaju u potrazi za jeftinim putovanjima, spajajući nespojivo. Ako imate bilo kakve predrasude o tome kako su putovanja skupa i nedostižna za nas “smrtnike”, jeftinoputuj.com je pravo mesto za vas. Povratna avio karta do Barselone za 30 evra – nikakav problem!
Kako vam je posle svih putovanja pao karantin? Koje izlete biste izdvojili?
Karantin je mnogima pao teško, nama i ne tako u početku, jer smo neposredno pre cele situacije bili u Jordanu. Tu su bili i skoro svakodnevni odlasci na Frušku goru. Teže nam je pala činjenica da ceo svet stoji, pa da naše potrage jeftinih avio karata i objave na sajtu jeftinoputuj.com neće imati puno smisla u tom periodu. Još uvek je situacija teška, ograničeni smo na nekoliko država u koje možemo bez testa, i pitanje je kada će se sve to promeniti. Najteže nam je palo što nismo leteli neko vreme. Od izleta su nama bila najinteresantnija mesta po Vojvodini, a izdvojili bismo Araču i Zagajička brda.
Imate li neke savete za studente koji žele da putuju, ali ne znaju kako zbog čitave situacije?
Uvek ima načina da se putuje povoljno, a s obzirom da nema nekih razmena za studente u ovom periodu, onda je najbolja opcija po Srbiji i okolnim zemljama, gde možemo nesmetano da idemo. Ako imaju auto, dosta je prostora, a ako ne, tu su autobusi kojima mogu stići bilo gde u Srbiji. Ako su fizički aktivni, bicikl je isto interesantno prevozno sredstvo 🙂 Stopiranje je isto zanimljiva avantura, ali može biti nezgodno zbog trenutne situacije sa koronom.
Nedavno ste bili na letovanju u Albaniji. Šta vas je najviše iznenadilo i deluje li vam kao mesto za mlade?
Bili smo u Albaniji, prošli dobar deo plaža na jonskoj obali i možemo reći da smo oduševljeni. More je čisto, toplo, ugostitelji su ljubazni, cene su povoljne. Sudeći po cenama i po noćnom provodu u nekim gradovima, možemo reći da je i dobra opcija za mlade. Naravno, ima i mladih koji više vole da provedu veče na plaži uz gitaru, nego da odu u neki fensi klub, tako da za svakog ima sadržaja. Zaista smo se prijatno iznenadili Albanijom, mogli bismo da pišemo o njoj i duže, a nadamo se da ćemo pisati malo opširnije uskoro na blog postu.
Foto: @dva_ranca_beg_iz_kanca
Sećate li se devojke iz Srbije koja je pomogla u opremanju škole u Africi? Koja je tu decu učila šta drugarstvo znači? Dijana je štreberka, avanturistkinja i svetska putnica. Devojka koja ima velike želje i još veće ciljeve, neiscrpan je izvor motivacije, pozitivnosti i kreativnosti. Njene priče možete pratiti na blogu Dijana Kocić, ali i istoimenom Instagram profilu i YouTube kanalu.
Iako si putovala uz turističke agencije, mnoge destinacije si i samostalno istraživala, na različite načine. Šta misliš, koje su prednosti turističkih agencija i kada bi mlade savetovala da idu uz njih?
Verujem da za neke dalje destinacije, kada se obilazi više mesta – poput Mesopotamije u Turskoj, mnogo je lakše putovanje realizovati preko agencije. Takođe, agencije su dobre za prva solo putovanja, ako se neko plaši da krene skroz samostalno u avanturu. Postoje i avanture poput skijanja u Francuskoj, Bugarskoj i to je nešto što je jednostavnije preko agencije. Takođe, ako neko nema vozačku dozvolu i nema smisla da se rentira rentacar za jednu osobu, onda je agencija povoljnija i logičnija opcija.
Tokom karantina imala si veoma zanimljive IGTV-ove; kako ti je zapravo bilo u tom periodu i kako si se snalazila u ulozi ‘’travel blogera’’ prinuđenog da sedi kod kuće?
U toku korone sam se fokusirala na deljenje vrednosti koje imam i koje nisu vezane za putovanja. To mi je bio ventil za razvijanje novih veština i izgradnju neke nove veze sa ljudima koji me prate. Prijalo mi je i da budem kod kuće, kako sam se malo posvetila sebi, porodici… I shvatila koliko toga shvatamo zdravo za gotovo.
Koja ti je omiljena ovogodišnja avantura u Srbiji?
Omiljena avantura u Srbiji mi je kampovanje kojem sam se vratila. Buđenje u prirodi je nešto što za mene ima neprocenjivu vrednost, a zapravo je najjeftiniji odmor ili putovanje. Bila sam na Fruškoj gori i na Belocrkvanskim jezerima i oba iskustva su mi bila magična, sa uživanjem u izlascima i zalascima sunca u prirodi.
Foto: @dijana_kocic
Jovana, za društvo magistar farmacije, a za svoju dušu večiti putnik, pre oko dve godine pokrenula je svoju priču o putovanjima na blogu jovaninzivotukoferu.com. Znatno duže od toga, ona istražuje i deli sa nama nova znanja u okviru Instagram profila @jovana_kvrzic, pa tako, osim sjajnih predloga za izlete i duža putovanja, u njenim tekstovima možete čitati i o iskustvima sa work&travel studentskog programa, ali i drugim prilikama za mlade.
Čini mi se da si nakon karantina pokrenula brojne zanimljive projekte vezane za svoj posao ‘’travel blogera’’. Nešto zanimljivo i novo u našoj zemlji jeste i „Putuj sa Jovanom“. Kako si došla na ideju organizacije nečeg takvog i kakvi su utisci nakon realizacije?
Projekat ,,Putuj sa Jovanom” je nastao zbog želje mojih pratilaca, tj. žena od kojih sam stalno dobijala poruke kako bi jako bile srećne kada bi mogle da nekada putuju sa mnom i kako teško nalaze društvo za putovanje. Kako i sama najčešće putujem solo, shvatila sam da bi to bila odlična prilika da se povežu žene sličnih interesovanja i da sve učimo jedne od drugih. Prve devojke koje su se prijavile na projekat je trebalo da putuju na Siciliju i Santorini, ali se prvo putovanje zbog trenutne situacije održalo na Tari. Utisci su fenomenalni, od svih devojaka sam dobila pozitivne povratne reakcije, povezala se sa vrlo kvalitetnim ličnostima i, pored svega, se odlično provela.
Misliš li da bi takav način putovanja odgovarao mladima koji možda žele putovati „sami“? Možemo li očekivati nešto slično u budućnosti?
Mislim da to moraju da budu mladi koji bi voleli ono što i ja volim, pored putovanja – fotografiju, modu, društvene mreže… o tim temama je najviše bilo govora, tako da, ukoliko ih iste stvari ne interesuju, moglo bi im biti dosadno. Za sada čekam da se situacija u vezi sa virusom smiri, pa ću videti koliko će biti interesovanja za neka nova zajdnička putovanja.
Nedavno si se vratila iz Mesopotamije. Kako izgledaju aerodromi i generalno putovanja u inostranstvo u ovom periodu?
Pošto je Turska zemlja za koju nam nije potreban PCR, skoro sve je ostalo isto. Razlika je što svi nose maske, meri se temperatura i generalno ima manje ljudi zbog manjeg broja letova.
Foto: @jovana_kvrzic
Radovan Kovač i Veso su tandem koji obećava. Obilaze Srbiju kombijem, otkrivajući nam zanimljive i malo poznate predele, možda baš iz našeg komšiluka. Neretko im društvo prave i drugi ljudi, ili kombi dobije neradan dan, kako bi se drugo prevozno sredstvo upustilo u izazov. Njihove avanture možete pogledati na YouTube kanalu Izazovi Avanturu.
Čini se da sam stvaraš svoju avanturu. Promeniš saputnika ili prevozno sredstvo i odmah nastane nešto drugačije. Kako dolaziš na takve ideje i koji izazov sa putovanja ti je bio najzanimljiviji?
Svi saputnici su podložni promeni, osim mog psa Vese. On je za sada redovan. Svaki put je išao sa mnom kad god sam putovao negde kombijem. Srbija je prebogata prirodnim lepotama. Prosto odaberem neki deo zemlje u koji želim da odem i tu nađem zanimljive lokacije. A verujte mi da u svakom mestu ima nešto zanimljivo. Dosta zanimljivih destinacija nađem i na Instagram-u.
Obišao si brojne predele naše zemlje ove godine. Možeš li izdvojiti jedan omiljeni doživljaj zabeležen na kanalu? U kolikoj meri je zapravo situacija sa virusom uticala na ovaj tvoj projekat?
Na svakom putovanju bude nešto posebno i zanimljivo. Možda bih izdvojio kotlove na reci Belici u okolini Svrljiga i Rajsku prerast u okolini Negotina, zato što nisam očekivao da je toliko lepo. Nijedna fotografija ne može da dočara to što vidite uživo. Situacija sa virusom nije mnogo uticala na moja putovanja. Zatvaranje granica sam iskoristio da još bolje upoznam svoju zemlju.
Kakve savete imaš za mlade avanturiste u Srbiji (i na Balkanu)?
Samo odaberite dobro društvo i krenite na put. Sedite u voz, stopirajte, zaputite se u nepoznate krajeve. Upoznaćete neke nove divne ljude. Nije bitan skup smeštaj, udobna kola, debeo novčanik. Bitno je samo dobro društvo i avantura može da počne.
Freelancing. Reč koju sve češće čujemo, ali nekako još uvek postoje nedoumice. Prednosti i mane u odnosu na tradicionalne poslove, kako odabrati i pronaći klijenta, odrediti cenu, organizovati se?
Danica je studentkinja softverskog i informacionog inženjerstva, ali i freelancer. Danas je pristala da odgovori na nekoliko pitanja kako bi iz svog ugla pomogla novajlijama, ali i iskusnim kolegama koji su možda zbunjeni trenutnom situacijom. Takođe, ako vas interesuje kako je pandemija korona virusa uticala freelancer-e i njihovo tržište, odgovore ćete pronaći u daljem tekstu.
– Pre svega, upoznajmo čitaoce sa tvojom freelance pričom. Kada i kako je sve to počelo?
Moja freelance priča pocela je 2016-te kada sam otkrila sajtove Upwork i Fiverr. Učila sam neki usmeni ispit koji bih svakako pala i shvatila da ne mogu više da se nerviram oko studiranja koje mi možda nikad neće doneti zaradu. Napravila sam naloge i počela sa radom kao pisac i virtuelni asistent. Nakon nekih 7 dana našla sam prvi posao. Uglavnom radim sa inostranim klijentima, ali nekad radim i sa našim.
– S obzirom na to da istovremeno studiraš i radiš, kako uspevaš da se organizuješ i da li je korona promenila nešto po tom pitanju?
Pre nisam imala neko pravilo, kada sam promenila fakultet imala sam jedan posao hitnije prirode, koji sam nekada radila tokom predavanja. Pre ispitnih rokova uglavnom sam učila vikendom i nekad uveče, a tokom rokova bih radila rano ujutru i učila tokom dana. Korona nije promenila mnogo toga po pitanju rasporeda, ali ako je neko online predavanje bilo malo dosadno, ja bih uzela da radim 😀
Foto: @inzenjer.pise
– Kako je pandemija generalno uticala na količinu freelance poslova; šta se to promenilo u tvom životu poslednjih meseci?
U početku je bilo više poslova za pisce ali i analitičare, što je prirodan sled događaja. Međutim, neke usko-specijalizovane discipline imaju manju potražnju. Trenutno primećujem nešto manje poslova, ali to može da ima veze i sa letnjom sezonom.
– Za koje osobine smatraš da su ti najviše pomogle u prethodnom periodu?
Za sebe smatram da sam veoma lenja osoba ali isto tako i snalažljiva. To mi je najviše pomoglo po pitanju učenja i posla. Trudim se da budem posvećena i temeljna i da uvek postignem bolje rezultate.
– Brojne su zablute o freelancer-ima i tome kako novi način života na njih nije uticao – da li je to istina i postoji li nešto što si čula o ovome, a da je potpuna zabluda?
Ne znam za druge, na mene je veoma uticao, u smislu da tokom karantina nisam mogla da radim u kafiću ili negde drugde. Svi se mi ponekad zasitimo svoje sobe i poželimo da radimo negde drugde, tokom karantina to nije bilo moguće. Takođe, bio je prisutan mali strah, u smislu gubitka stalnih klijenata.
Foto: @inzenjer.pise
– Da li su freelancer-i bili prinuđeni da menjaju svoje cene usled pandemije, ali i sada nakon karantina, i na koji način?
Sigurno da jesu, ali zavisi od posla do posla. Jedan moj klijent je pitao da radimo po znatno manjoj ceni i van platforme, jer mu je to jeftinije. Međutim, nije samo pandemija ta koja utiče na cene, već i kurs dolara koji je nestabilan iz nekoliko razloga.
– Kako izgleda freelance tržište trenutno, posle svega?
Hmm, izgleda vrlo haotično. Mnogo ljudi je izgubilo svoje poslove i potražilo sreću u Freelance poslovanju. Tržište se jako brzo menja, pa ćemo videti ‘’na šta će sve da izađe’’.
Foto: @codingmermaid
– Šta bi savetovala mladima koji žele da se upuste u freelance vode, ali nisu sigurni da li je ovo pravi trenutak za to?
Strpljenje i proračunatost. Sve se dosta promenilo u odnosu na to kad sam počela da radim. Ako prave nalog na nekoj velikoj platformi, neka izaberu svoju oblast koja je usko-specijalizovana i nema ogromnu konkurenciju. Dodatno savetujem kreiranje jakog portfolia.
Ova frilenserka takođe vodi i dva instagram profila: @inzenjer.pise i @codingmermaid. Tamo redovno objavljuje nove korisne informacije o pisanju, freelancing-u, inženjeringu i kodiranju generalno. Širimo znanje i iskustvo!
Svi mi, bez obzira na to odakle dolazimo, preživeli smo i trenutno proživljavamo isti problem – pandemiju virusa Covid-19 i nedostatak socijalnih kontakata. Međutim, razlikuje se način na koji odlučujemo da ga sagledamo. Da li si se ikada zapitao/la kako pandemiju vidi neko drugi, neko koga si video/la u prolazu ili neko za koga ni ne znaš da postoji?
Devetnaestogodišnja Katarina Stanojlović, nekadašnja učenica Gimnazije u Velikoj Plani, a buduća studentkinja Digitalnih umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije, osim što voli da se igra crtežom, animacijom i filmom, da vozi bicikl i peva karaoke, preživela je jedno vanredno stanje i živi u vremenu pandemije koronavirusa. Baš iz tog razloga, razgovarala je sa nama i podelila svoju priču.
Foto: privatna arhiva
1.Reci nam nešto oKatarini pre pandemije; kako je njen život izgledao?
Pre pandemije, Katarina je već godinu dana bila borac protiv leukemije (koju je pobedila), tako da joj je život većim delom bio bolnički, sa laptopom, krevetom i stalkom za infuziju.
2.Reci nam nešto o sebi sada. Kakvo iskustvo nosiš iz ove situacije i u kom aspektu si se promenila?
Sa obzirom na moju situaciju, ova godina je trebalo da bude ona u kojoj ću zasluženo uživati, van bolničke sobe i sa prijateljima, što svakako nije bilo moguće. Mislim da sam se najviše naučila strpljenju.
3.Šta bi poručila sebi iz dana neposredno pre proglašenja vanrednog stanja?
Da ne dopustim dečku da ode iz mog stana par dana pred karantin i da će sve potrajati duže nego što očekujem.
Foto: privatna arhiva
4.Kako si se nosila sa zabranom kretanja? Šta si radila tokom nje, kako si provodila svoje vreme? Da li si iz tog iskustva nešto posebno naučila?
Kako sam već dugo pre toga bila u krevetu, to za mene nije bila novina. Manjak kretanja sam pokušala da nadoknadim jogom, a dane ispunjavala filmovima, serijama, crtanjem…
Foto: privatna arhiva
5.Da li možeš da izdvojiš neku emociju, bilo prijatnu ili neprijatnu, koju si pretežno osećala za vreme pandemije?
Pomisao na zagrljaj sa ljudima koje tada nisam mogla da zagrlim, pa i kada sam ih najzad srela, a ipak sam morala da držim distancu.
6.Da li je pandemija uticala na tvoje stvaralaštvo i da li se tvoj umetnički izraz promenio otkako je ona prisutna?
Za vreme karantina je nastao jedan karakter kojeg sam od tada dosta i crtala, pa i vajala. Iako to nije bilo namerno, verujem da su osećaji koji su bili prouzrokovani pandemijom isplivali u tom crtežu i liku.
Foto: privatna arhiva
7.Šta u svojim delima želiš da prikažeš, ako su ona u kontekstu pandemije?
Nemam nikakvu konkretnu ideju koju svesno želim da plasiram, više koristim svoje radove da se zabavim i vizuelno predstavim neke svoje doživljaje i osećanja. U kontekstu pandemije, možda bi neki od crteža slali poruku da je okej da se nekad osećamo i loše ili pogubljeno.
8. Šta bi poručila svima koji ovaj tekst pročitaju?
Svi smo u istom sosu, neko manje, neko više, ali je važno da uživaju.
“Projekat pod nazivom “Sprečavanje nasilja informisanjem omladine kroz Info4Youth platformu” finansirala je Ambasada Republike Francuske u Srbiji. Stavovi izraženi u ovom tekstu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju zvaničan stav Ambasade Republike Francuske u Srbiji”
Razmene studenata programi su koji omogućavaju neprocenjiva iskustva sticanja novih znanja u oblasti odabrane struke, ali i iskustava upoznavanja različitih kultura drugih nacija. Ukoliko razmišljate da se prijavite na program razmene studenata, ali i dalje imate neke sumnje, možda vam sledeći tekst pomogne u odluci.
Dvadesetčetvorogodišnji student iz Italije, po imenu Gabriele, podelio je sa nama iskustva sa razmene studenata. Gabriele pohađa dvopredmetne studije Stranog jezika i književnosti, rumunski i srpski jezik, a trenutno je na master studijama. U Srbiju je pristigao na početku letnjeg semestra na Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, na odsek za Srpski jezik i književnost, a u Novom Sadu boravi nepuna dva meseca.
Kako si odlučio da se prijaviš na program razmene studenata? Na koje načine si se informisao o programu?
Na prvoj godini studija, imao sam priliku da pohađam tronedeljnu letnju školu u Beogradu, u organizaciji Međunarodnog slavističkog centra i smatram da mi je to putovanje promenilo život. Shvatio sam koliko je bitno putovati, sticati nova poznanstva, učiti nove jezike i upoznavati druge kulture. Kada sam se vratio u Italiju, nakon nekog vremena, prijavio sam se na razmenu studenata.
Sa programom razmene studenata upoznala me je profesorica srpskog jezika sa mog fakulteta. Objasnila mi je kako program funkcioniše i kako mogu da se prijavim.
Da li je razmena studenata putem koje si došao u Srbiju prvo iskustvo sa ovom vrstom programa?
Ovo je već treće iskustvo sa programom razmene studenata. Prvo iskustvo razmene bilo je na osnovnim studijama po programu Erasmus u Rumuniji. Nakon toga, na master studijama, prijavio sam se na program Erasmus + koji se odvijao u Bosni i Hercegovini, preciznije, u Banja Luci. Godinu dana kasnije, prijavio sam se, ponovo po programu Erasmus +, na razmenu u Srbiji.
Kada si saznao da si primljen na razmenu u Srbiji, da li si imao neke nedoumice ili strahove?
Bez obzira što već imam iskustvo sa razmenama i ovo iskustvo donelo je određene strahove, jer dolazim u novo i nepoznato. Svaka promena sredine, odvajanje od porodice i prijatelja donosi određenu vrstu nesigurnosti. Smatram da se, bez obzira na jezički i kulturološki jaz, distanca između ljudi može smanjiti upoznavanjem. Ljudi se plaše kada im je nešto nepoznato.
Najbolji primer za prethodno pomenutu priču je moj odnos sa stanodavkom. Pomenuta profesorica srpskog jezika, pomogla mi je da pronađem smeštaj u Novom Sadu putem poznanstva sa jednom gospođom iz Novog Sada. Bilo je potrebno malo vremena kako bismo profunkcionisali. Sada sa njom idem u posete njenim prijateljima, a najbolji kompliment koji sam dobio na tim druženjima jeste da sam „njihov čovek“. Tu izjavu sam protumačio kao da sam došao u okruženje ljudi koje me je prihvatilo u svoj krug kao u krug nove porodice, a taj osećaj topline je, pogotovo u drugoj zemlji, neprocenjiv. Kada se budem vratio u Italiju, nedostajaće mi moja nova porodica iz Srbije.
Kako bi opisao iskustvo na samim studijama? Kako teče komunikacija sa profesorima i dogovori oko polaganja ispita?
Odabrao sam ispite koji su ekvivalenti kursevima koji postoje na matičnom fakultetu u Torinu. Sa većinom profesora sam uspostavio dobru komunikaciju. Shvataju da je za mene teško da učim kao student koji perfektno poznaje sprski jezik. Pomogli su mi i omogućili da polažem usmeno, s obzirom da se najlakše izražavam usmenim putem. Drago mi je što imam mogućnost da učim na sprskom jeziku, ali mi je potrebno više vremena da bih usvojio gradivo.
Veoma je interesantna činjenica da si kao italijanski državljanin upisao studije koje podrazumevaju i srpski jezik. Kako si se odlučio za upoznavanje srpskog jezika i kulture?
Hteo sam da učim rumunski, a slovački jezik je bio moja druga opcija, s obzirom da sam putovao u Slovačku. U Torinu ne postoji mogućnost studiranja slovačkog jezika, a nisam bio u mogućnosti da upišem studije na fakultetima koji pružaju tu mogućnost. Na kraju sam odlučio da drugi jezik, uz rumunski, bude srpski jezik.
Prošle godine, kada sam bio u Banja Luci, bilo mi je teško da pričam, iako sam sve razumeo. Plašio sam se da ću mnogo grešiti kada se budem usmeno izražavao. Radio sam na tome da uklonim sopstvene blokade i počeo sam da pričam srpski. Kada sam se opustio i počeo da komuniciram, shvatio sam da mnogo bolje mogu razumeti način razmišljanja ljudi, s obzirom na aktivno učestvovanje u razgovoru i postavljanje pitanja u svrhe boljeg razumevanja ljudi i informacija koje nam žele uputiti.
Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu
S obzirom da si ovde dva nepuna meseca, kako bi opisao život u našoj zemlji i koliko je on različit u odnosu na život u Italiji?
Imam mogućnost da boravim sa drugim studentima iz Italije, Španije i Poljske koji takođe pohađaju program razmene, ali radije biram da upoznajem nove ljude u Srbiji. Veoma je korisno kada čitav dan mogu da se sporazumevam na srpskom jeziku. Smatram da se ovde dobro živi. Ljudi su veoma otvoreni i dopada mi se kako funkcionišu jer se ovde ljudi biraju po tome kakve su ličnosti, a ne po tome kakav je njihov spoljašnji izgled.
Razlika u mentalitetu ljudi u Italiji i Srbiji je velika kada je u pitanju organizovanje slobodnog vremena. Život u Italiji je mnogo brži nego u Srbiji. Dopada mi se što ljudi ovde uspevaju da pronađu vreme da se opuste uz kafu i rasterećeno razgovaraju i druže se.
Smatram da su ljudi u Srbiji otporniji na nove, različite nedaće, s obzirom na probleme sa kojima su se suočavali u bliskoj prošlosti.
Kada je u pitanju hrana i piće i način konzumiranja namirnica, šta ti se najviše dopalo?
U Srbiji je veoma zastupljena ishrana zasićena mesom i mesnim proizvodima i neke vrste jela koje uključuju meso mi se veoma dopadaju. Dopada mi se i sarma, ali sam probao neku vrstu sarme i u Rumuniji koja se tamo zove veoma slično – sarmale. Kada su u pitanju tradicionalna alkoholna pića, probao sam rakiju koja se ne proizvodi u Italiji i nikada do sada nisam imao priliku da je probam.
U Italiji vrlo često jedem pastu i kod nas su obroci u okviru porodice organizovani u posebno vreme kada su svi na okupu. Veoma je praktično što u Srbiji postoji mnogo pekara u kojima mogu obedovati i nastaviti dalje sa obavljanjem svakodnevnih obaveza.
Šta bi poručio budućim studentima na razmeni?
Kao turista, posećuješ određenu državu na par dana, razgledaš spomenike i ostale znamenitosti i često nemaš uvid u to koje je njihovo značenje. Nemaš priliku da upoznaš kulturu sa aspekta svakodnevnog života jednog naroda. Razmena studenata upravo to pruža. Imaš priliku da usvojiš i primeniš nešto novo, što do sada nisi znao.
Svakom studentu bih preporučio da se prijavi na program razmene. Mnogi su sumnjičavi i plaše se. Dok traje program, nisi u potpunosti svestan kako ti se život promenio sve dok se ne vratiš svojoj kući. Nakon nekog vremena i sumiranja utisaka, počinješ da razumeš koliko je to važno iskustvo, koliko se promeni pogled na svet i funkcionisanje koje stekneš putem upoznavanja drugih ljudi, drugačije kulture. Smatram da je ovo iskustvo važno, kako profesionalno, tako i kao celokupno životno iskustvo.
Kako je krenulo drugo polugodište, u školama počelo je i večito pitanje maturanata. Šta dalje? Da li da upišem neki fakultet i koji? Da li da se zaposlim i gde? Sa samo 18 godina teško je doneti ovako veliku odluku. Ne samo da utiče na to šta ćemo raditi svakodnevno narednih 5 do 10 godina, već i određuje našu celu budućnost.
Privatni fakulteti za sada retko kom maturantu u Srbiji padnu na pamet. Toliko mnogo predrasuda se okreće oko privatnih fakulteta – ovom prilkom smo odlučili da neke od njih razbijemo.
Intervjuisali smo 4 studenta privatnih fakulteta. Ne onih stereotipičnih, koji već znaju da će im roditelji kupiti diplomu i upisuju fakultet reda radi. Ovaj put pričamo sa ‘’ne tako bogatim’’ studentima.
Kako ste se odlučili da upišete baš ovaj smer i fakultet? Šta je najviše igralo ulogu u odluci?
Petar: Za ovaj smer sam se odlučio jer me računari zanimaju od malena. Najviše je igralo ulogu to što sam na takmičenju osvojio 1. nagradu, uz koju sam dobio u potpunosti plaćenu školarinu za sve 4 godine, uz ispunjenje određenih uslova.
Nemanja*: Odluku sam doneo kada nisam uspeo da upišem željeni državni fakultet. Igrom slučaja počeo sam da radim, i onda sam razmišljao da upišem dogodine fakultet. Mnogo ljudi reklo da ne bih trebao to da uradim. Na kraju sam doneo odluku da ne želim da gubim godinu, i s time sam, u drugom upisnom roku, upisao privatni fakultet.
Aleksandar: Veći broj ljudi mi je predložilo da upišem ovo, posavetovali su me jer sam bio lenj za učenje u srednjoj. Ovo sam imao najveću šansu da upišem.
Anja*: Digitalnu produkciju sam odlučila da upišem jer sam se u slobodno vreme tokom srednje škole bavila dizajnom i fotografijom. Želela sam da mi to ne bude samo hobi više. Kako sam na fakultetu tehničkih nauka videla biomedicinsko inženjerstvo i to mi se dopalo kao prva želja (jer, kako bi stariji rekli, „od toga ima ‘leba“). Upisala sam i državni fakultet, a privatni sam upisala sebi za dušu.
Da li ste imali priliku i mogućnost da upišete isti ili sličan smer na državnom fakultetu? Ako jeste, šta je prevagnulo da idete da privatni? Da li ste zadovoljni svojom odlukom?
Petar: Imao sam priliku da upišem isti smer na državnom fakultetu, konkretno, na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. S obzirom na to da sam nagradu osvojio još u aprilu, odluku da ću upisati ovaj fakultet sam doneo mesec dana kasnije. Za sada sam zadovoljan svojom odlukom, još dve godine, pa ćemo videti da li će mi mišljenje ostati isto.
Nemanja: Itekako sam zadovoljan svojom odlukom. Imam mogućnost da radim, a da istovremeno studiram. Puno znači! Dobio sam priliku i iskoristio sam je! Nažalost, nisam imao mogućnost da upišem državni fakultet zbog velike konkurencije.
Aleksandar: Imao sam više prilika, išao sam na više prijemnih ispita koje sam dobro uradio, ali zbog lošeg proseka u srednjoj nisam imao dovoljno bodova da upišem. Za sada sam zadovoljan, ali prerano je da to bude konačan utisak. Znaću na kraju, kada budem završavao, da li sam zadovoljan.
Anja: Na Fakultetu tehničkih nauka postoji sličan smer, ali se on bazira na dosta teorijskog znanja i nekim predmetima koji nisu toliko stručni. Generalno je više tehnički nego umetnički i kreativni smer, koji sam ja tražila.
Da li vam cena studija predstavlja poteškoću? Na koji način se finansirate?
Petar: Cena studija ne predstavlja poteškoću, jer, kao što sam već naveo, imam plaćenu školarinu od strane fakulteta. Živim s roditeljima, a izvor finansija su mi povremeni manji radovi u struci.
Nemanja: Cena studija mi ne predstavlja poteškoću, iz razloga što sam zaposlen i imam primanja koja su malo iznad preseka u našoj državi. Uglavnom sam plaćam svoje studije, s vremena na vreme porodica uskoči i pomogne. Gledam da se to svede na minimum.
Aleksandar: Predstavlja mi poteškoću, jer, kao i većina studenata, nemam novca. Sam sebe izdržavam, roditelji mi ne pomažu. Radim za stalno u dobroj firmi i zbog toga mogu da priuštim da idem na fakultet.
Anja: Osvojivši drugo mesto na takmičenju za stipendiju, dobila sam povlasticu da plaćam samo 30% troškova studija na fakultetu. Što se tiče prijava ispita, kao članu studentske organizacije i jednom od glavnih organizatora događaja na univerzitetu, nisam morala da plaćam ni te troškove.
Kako je vaša okolina reagovala na vašu odluku da upišete privatni fakultet? Da li ste morali da se borite sa nekim predrasudama?
Petar: Ljudi su bili veoma neprijatni prema meni pre samog upisa na fakultet. Komentara su bili „da mi je diploma već na stolu“, zatim, „da se na tom fakultetu ništa ne radi“ i slično. Moja majka prva je imala takvo mišljenje, dok me je otac podržao u odluci. Tako da, da, morao sam, i još uvek se borim s predrasudama.
Nemanja: Dosta ljudi me je podržalo u odluci, zato što neki nemaju fakultet pa znaju kako je bez njega. Neki zato što znaju da ako ne upišem u prvoj godini, teško da bih opet konkurisao u drugoj godini. Nisam morao da se borim sa predrasudama zbog toga što sam imao ljude pored sebe koji mi pružaju ogromnu podršku. Ali naravno, postojali su ljudi koji su pričali da je privatni fakultet „glupost i gubljenje vremena i novca“ ali isti ti su se posle prve godine prebacili na privatni (haha)!
Aleksandar: Moja okolina nije mogla da veruje da sam uopšte upisao, baš zbog toga kako sam se ponašao u srednjoj školi. Susretao sam se sa različitim predrasudama. S jedne strane, sa studentima sa državnih fakulteta koji su mi govorili da sam budala što sam upisao privatni. S druge strane, svojih kolega sa privatnog fakulteta zbog toga što su imućniji i imaju vremena i želju za izlaženjem i druženjem, dok ja nemam. Takođe sam bio kritikovan zbog toga što studiram i u isto vreme radim.
Anja: Kako studiram i na drugom fakultetu, mnogi moji prijatelji se šale na račun činjenice da studiram „na jednom i po fakultetu“. Čak i ja nekad podlegnem tom pritisku, pa se šalim na svoj račun. Profesori iz srednje koji su čuli su mi govorili kako im je jako drago što nisam upisala samo privatni univerzitet (jer sam za njegove rezultate saznala u aprilu, dok se za državne prijemni radi u junu), jer „imam potencijala“ i bilo bi tužno protraćiti ga. To je, po meni, veoma tužno, jer svi osuđuju i grade mišljenje, bez nekog prethodnog iskustva.
Šta bi ste naveli kao prednost privatnih fakulteta u odnosu na državne? Šta bi naveli kao poteškoću? Da li je vas fakultet ispunio vaša očekivanja?
Petar: Prednost privatnih fakulteta je to što su radne grupe manje, tako da je radna atmosfera opuštenija, kao i vreme rasporeda koje je adekvatno raspoređeno. Mane su te da deo studenta živi potpuno umišljenim, nestvarnim životom, i misle upravo ono što sam malo pre rekao, da će plaćanjem doći do diplome, što jednostavno ne funkcioniše. Fakultet je definitivno ispunio moja očekivanja.
Nemanja: Prednosti su velike. U cenu školarine mi je uključena i cena sledećeg: menza, knjige, prijavljivanje ispita, teretana, dostupnost profesora 24/7, privatne časove za studente koji su vanredni ili udaljeni, online predavanja za iste, mogućnost konsultacije sa asistentima 24/7. I još mnoge druge stvari koje mi trenutno ne padaju na pamet. Poteškoće? Pa ja ne bih mogao da vam navedem to… Možda cena fakulteta. Ali opet, sa druge strane, šta je sve uključeno u cenu i koje su sve mogućnosti, malo izađe skuplje od državnog – samofinansiranje. S obzirom na cenu studja mislim da je ta razlika gotovo zanemarljiva.
Aleksandar: U mom slučaju, svi profesori rade i na državnom, samo su kod nas predavanja kraća i konciznija. Asistenti i profesori su više raspoloženi za sradnju i pomoć, pogotovo ukoliko student iskaže interesovanje za njihov predmet. Poteškoće predstavljaju predrasude. Državne i privatne firme smatraju dipomu privatnog fakulteta manje vrednom od one sa državnog, obrnuta je situacija u odnosu na zapad. Tek sam prva godina, tako da nije još uvek stigao da ispuni moja očekivanja.
Anja: Prednost je, prvenstveno, količina i fokusiranost na praktično znanje, i mogućnost zapošljavanja odmah posle završenih studija. Državni fakulteti su i dalje dosta zastareli po tom pitanju i drže se onoga: teorija nigde neće pobeći, bolje da se to prvo nauči. Druga stvar koja mislim da je prednost u odnosu na državne fakultete je činjenica da studente tretiraju kao ljude i profesori uglavnom znaju svačije ime. Na državnom samo brojevi indeksa, ponekad. Međutim, definitivno nije sve ni tako sjajno. Profesori na privatnim fakultetima su uglavnom zaposleni i u firmama ili i na državnim fakultetima, pa neki to shvataju kao posao koji nije bitan i otaljavaju ga. Takođe, ovi fakulteti su skupi. Ako ne izaberete pravi, na nekima ćete definitivno završiti sa diplomom koju možete okačiti „mačku o rep“, ukoliko ispadne neki skandal, pogotovo ako ostanete u Srbiji. Što se tiče mojih očekivanja, ne mogu reći da je ispunilo ili nije ispunilo moja očekivanja, jer ih nisam baš imala. Svakako mi je veoma drago što imam nešto što me motiviše da se usavršavam u polju koje volim i dobijam diplomu zauzvrat.
Da li bi ste maturantima preporučili da krenu vašim stopama? Ako imate nesto da im poručite (završna reč).
Petar: Ako ne upišu željeni smer na državnom, onda neka probaju ovde. Borba protiv predrasuda jedna je od težih. Naravno, postoji i takmičenje za stipendije, koje bi trebali da iskoriste, definitivno.
Nemanja: Mislim da bi svako ko je u mogućnosti trebalo da krene (naravno sa namerom i da završi). Na kraju krajeva, moja struka je takva da ti sutra ne treba “papir” da bi radio, već ti je potrebno znanje i praksa (programiranje). Poznajem toliko mlađih ljudi od sebe koji se bave tim poslom u ozbiljnim firmama i poprilično dobro zarađuju, a opet, mlađi su i nemaju diplomu. A onda, s druge strane, ljudi koji su zavrišili ili “kupili” diplomu ne mogu da zadrže posao duže od 3 meseca, ili uopšte ne prođu probi rad.
Aleksandar: Zavisi. Ukoliko je neko u istoj situaciji u kojoj sam ja bio u srednjoj, neka krene. Učite iz mojih grešaka. Ukoliko imate priliku da steknete neki zanat, uradite to, jer će vam značiti. Kada sami sebi finansirate fakultet, imate veću motivaciju da ga završite. Veliko zadovoljstvo osetite zbog toga što ste uspeli bez ičije pomoći.
Anja: Mislim da privatni fakultet nikako nije samo za „male buržuje“ koji nisu imali bodove za „normalan“ fakultet. Za one koji su imali para da im plate diplomu. Ako nađete smer koji vam se dopada i osećate se kao da želite da stičete praktično znanje, bez nekog preteranog opterećenja studijama (ipak su privatni fakulteti lakši za završiti, jer imaju manje nestručnih, dosadnih predmeta), izaberite ovu opciju i nećete se pokajati.
