Nedaleko od Novog Sada, u Bukovcu, rođena je Milica Stojadinović Srpkinja, pesnikinja koja je dala nemerljiv doprinos srpskoj književnosti. Kao dete sveštenika, bila je motivisana da se bavi poezijom i učenjem jezika, ali ono što posebno iznenađuje je da se većinom obrazovala sama. Govorila je nemački, francuski, italijanski i slovački jezik, a to znanje joj je omogućilo da se bavi i prevođenjem, pa je tako prevodila Geteova i Balzakova dela.
Svoju prvu pesmu ,,Mladi Srbin’’ objavila je 1845. godine u peštanskom Srbskom narodnom listu,a godinu dana kasnije njeni radovi se konstantno štampaju u okviru tadašnjih štampanih časopisa – Sedmica, Vojvođanka, Fruškogorka, Šumadinka, Danica, Putnik i Komarac. Godine 1848., sukobila se sa mađarskim vlastima zbog cenzure njenih dela. Dve godine kasnije objavljuje svoju prvu zbirku pesama pod nazivom ,,Pesme’’, proširena izdanja izlaze 1855. i 1869. godine. U tri toma izlazi njen žurnal ,,U Fruškoj gori 1854.’’, i to 1861., 1862. i 1866. godine.
S obzirom da je imala jak osećaj pripadnosti srpskom narodu, svom prezimenu je dodala nadimak Srpkinja, koji će je pratiti i nakon smrti. Sarađivala je sa bitnim imenima tadašnjeg vremena (Petar Petrović Njegoš, Vuk Karadžić, Ljubomir Nenadović, Đorđe Rajković) i bila u prijateljskim odnosima sa Minom Karadžić i austrijskim pesnikom Ludvigom Avgustom fon Franklom. Pored toga što je bila pesnikinja, bila je i prva ratna dopisnica koja je izveštavala o bombardovanju Beograda 1862. godine.
Kraj života dočekala je u Beogradu u siromaštvu, neudata, bez dece, i zaboravljena od svih.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Ako ste se ikada zapitali ko je žena čije ime nosi jedna od novosadskih ulica, osnovna škola, ali i akademsko kulturno-umetničko društvo, odgovor se nalazi ispred vas.
Drugi svetski rat iznedrio je brojne žene koje su svoju mladost poklonile borbi za oslobođenje Jugoslavije od okupatora. Takva je bila Sonja Marinković, čija je želja da se suprotstavi fašističkoj agendi bila veća od bilo kakvog straha.
Rođena je 1916. godine u Striježevici, u Hrvatskoj, kao Sofija Marinković, a zbog očevog posla, čitava porodica se nekoliko puta selila. Tako je Sonja osnovnu školu pohađala u Somboru, da bi se potom preselila u Novi Sad u kojem je nastavila školovanje. Pošto je bila veliki zaljubljenik u prirodu, upisuje Poljoprivredno-šumarski fakultet u Zemunu.
Njen angažman u studentskim organizacijama i pokretima vezuje se za drugu godinu studija, kada postaje članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a nakon nekoliko godina priključuje se Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ). Predanost višem cilju pomogla joj je da se visoko kotira u aktivističkim krugovima, pa je bila postavljana na različite funkcije. Pred kraj studija, bila je potpredsednica Udruženja studentkinja, članica Predstavništva Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja, sekretarka Mesnog komiteta SKOJ-a u Vojvodini, i članica Pokrajinskog biroa partije. Pored toga, učestvovala je na Svetskom omladinskom kongresu održanom u Parizu 1937. godine, kao članica jugoslovenske delegacije.
Po diplomiranju, dobila je zvanje inženjera agronomije, kao i zaposlenje u Poljoprivrednoj oglednoj stanici u Novom Sadu, na odeljenju za semenarstvo. U našem gradu takođe je imala istaknute funkcije, pa je tako bila predsednica omladinske sekcije u Ženskom pokretu, sekretarka Ženskog pokreta i rukovoditeljka komisije za žene pri Pokrajinskom komitetu KPJ, a na teritoriji Vojvodine učestvovala je u osnivanju i rukovođenju ženskih i humanitarnih organizacija. Bila je i organizatorka čitalačkih grupa, savetovališta za žene, kurseva za opismenjavanje i drugih obuka, zatim ženske sekcije radničkih sindikata, traženja posla za nezaposlene i dr.
Nekoliko puta je bila hapšena zbog svog delovanja tokom rata i zlostavljana ne bi li priznala povezanost sa komunističkom organizacijom i njenim aktivnostima. Godine 1941., na putu iz Pančeva za Beograd, ponovo je uhapšena, a policija je po nalogu pretresla njenu kuću u kojoj je pronađen propagandni materijal namenjen Nemcima koji su bili zainteresovani da se pridruže NOB-u. Iz Pančeva je premeštena u Zrenjanin, na čijem je groblju streljana zajedno sa drugim partizanima.
Posthumno je proglašena za narodnog heroja, a jedna rečenica i danas odzvanja kada pričamo o Sonji Marinković: ,,Pucajte, ovo su komunističke grudi!’’
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Dvadeseti vek se može smatrati periodom kada je arhitektura u našoj državi doživela procvat. Zapravo, tada su postavljeni stabilni temelji za današnja projektna rešenja, a angažovanje naših stručnjaka u inostranstvu predstavlja odraz kvaliteta obrazovanja i posvećenosti ovom pozivu.
U najvećem broju slučajeva, istaknute arhitekte su muškarci ili bračni parovi, ali vrlo retko se piše o ženama koje su dale svoj doprinos na ovom polju. Kada je reč o arhitekturi u Novom Sadu, najveći broj projekata realizovale su Zora Mitrović Pajkić i Tatjana Vanjifatov Savić.
Zora Mitrović Pajkić
Arhitektkinja Zora Mitrović Pajkić jedna je od prvih žena koje su se istakle svojim radom. Rođena je 28. maja 1927. godine u Čačku, a u Beograd odlazi po upisu na Arhitektonski fakultet. U tom gradu će se zadržati još narednih par godina, kako bi radila u Urbanističkom zavodu Srbije, kao i na izradi regulacionih planova.
Za Novi Sad je vezuje pozicija samostalnog projektanta u okviru tamošnjeg Urbanističkog zavoda, u kojem su se njeni glavni zadaci odnosili na razradu Generalnog urbanističkog plana, rešavanje urbanističkih celina, i projektovanje stambenih i administrativnih zgrada. Šezdesetih godina njeno angažovanje je više bilo usmereno na projektovanje industrijskih kompleksa u zemlji i inostranstvu (Alžiru). Nekoliko godina vodila je projektni biro ,,Atelje 11’’ i upravo tada dobija priznanja za svoja rešenja. Pored toga, radila je i u URBISU, biroima ,,Vojvodina’’ i ,,Arhitekt’’, da bi se 1980. godine vratila u Beograd, u kojem je provela poslednje godine svoje karijere, i to na poziciji načelnika Građevinske službe Saveznog sekretarijata za odbranu.
Najvažnija projektna rešenja u Novom Sadu:
Upravna zgrada ,,Gvožđar’’ (1960)
Zgrade Fakulteta tehničkih nauka i Mašinskog instituta (1965-1966)
Hotel ,,Sajam’’ (1973)
Stambene zgrade u ulici Maksima Gorkog (1966), Miloša Bajića (1974-1977), Kozačinskog (1976) i dr.
Nagrade:
Nagrada Oktobarskog salona za arhitekturu (1976)
Oktobarska nagrada Grada Novog Sada (1976)
Prva nagrada Novosadskog sajma (1977)
Orden rada sa srebrnim vencem (1989)
Tabakovićeva nagrada za arhitekturu (1998)
Tatjana Vanjifatov Savić
Tatjana Vanjifatov Savić rođena je 30. novembra 1929. godine u Novom Sadu. Pre upisa na Arhitektonski fakultet u Beogradu, školovala se u Zemunu, Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. Sa 28 godina, vraća se u Novi Sad gde dobija posao predavača u Srednjoj tehničkoj školi, a zatim i poziciju tehničkog direktora Novosadskog sajma.
Nakon toga, značajne funkcije su se samo nizale počev od projektanta u PB Arhitekt i Fondu za fizičku kulturu, direktora i odgovornog projektanta u Projektnom zavodu Vojvodine, do angažmana u GRO Novograp i Skupštini Grada.
Najvažnija projektna rešenja u Novom Sadu:
Srednja medicinska škola (1962-1963)
Viša ekonomsko-komercijalna škola (1964-1965)
SOS Dečje selo ’’Dr Milorad Pavlović’’ (1970-1976)
Osnovna škola ’’Jovan Popović’’ (1972-1975)
Osnovna škola ’’Svetozar Marković’’ (1975-1978)
Ekonomski fakultet (1979-1984)
Nagrade:
Oktorbarska nagrada Grada Novog Sada (1965)
Borbina nagrada za arhitekturu za Vojvodinu (1975)
SOS Kinderdorf – IMST (Austrija), u sklopu UNICEF-a
Nagrada SIZ-a dečije zaštite Vojvodine za postignute rezultate na unapređenju zaštite dece u Vojvodini (1977)
Tabakovićeva nagrada arhitekture (1997)
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Ne dešava se često da jedna fabrika vremenom postane kulturna stanica, ali ipak to se desilo u našem Novom Sadu. Kulturna stanica Svilara nalazi se u ulici Đorđa Rajkovića 6b, na samo petnaestak minuta od centra grada.
Lokacija Kulturne stanice Svilara
Malo ko zna da je na mestu današnje kulturne stanice postojala fabrika za bojenje svile koja je nekada bila najveća fabrika svile u Ugarskoj, a ujedno je bila i prva državna fabrika u Novom Sadu i bivšoj Jugoslaviji. Značajna je ne samo zbog svoje neobične transformacije, već i zbog toga što su upravo žene bile te koje su činile veliki deo radne snage.
Uloga žena konkretno u ovakvoj vrsti fabrike je od velikog značaja, jer je za preradu svilene niti bila neophodna zdrava, meka i neoštećena koža ruku. Iz tog razloga, za posao su bile angažovane mlade devojke i devojčice.
Svilara je nekoliko puta u svojoj istoriji uništavana – tokom požara 1841. godine, za vreme bombardovanja 1848. i 1849. godine, da bi nakon 35 godina bila obnovljena pod nazivom Državna fabrika svile. Radnice su inicijalno dolazile iz oblasti Šleske i Italije, a potom i iz našeg grada. Tokom godina, na teritoriji Novog Sada otvoreno je još nekoliko objekata koji su imali različitu namenu, ali sve u cilju unapređenja svilarskog zanata. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, prvobitna Svilara je srušena kako bi na tom mestu bile izgrađene stambene zgrade, a jedan od objekata je danas upravo kulturna stanica Svilara.
Nekada su žene stvarale u fabrici, a danas njihovi potomci stvaraju u kulturnoj stanici. Neka tako i ostane.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Pre samo dva veka sa zaprepašćenjem se gledalo na žene koje su se okušale da napišu neko književno delo. Upravo to se desilo sa Draginjom Gavrilović, hrabrom književnicom, prvom Srpkinjom koja je napisala roman.
Rođena je 1854. godine u Srpskoj Crnji, a osnovnu školu je završila u Novom Sadu. Ljubav prema knjigama nasledila je od oca koji je bio pretplaćen na knjige i časopise, i veliki akcenat stavljao na obrazovanje svoje dece koja su govorila srpski, mađarski i nemački jezik, a posedovala su znanje u oblasti muzike i književnosti.
Po završetku osnovne škole, vraća se roditeljskoj kući, međutim želi da nastavi sa školovanjem. U to vreme, ženske više škole nisu postojale ili ih je bilo vrlo malo, a pored toga devojke koje su želele da nastave sa obrazovanjem nisu nailazile na podršku okoline.
Godine 1871., doneta je Uredba o Višim devojačkim školama, pa su tom prilikom devojke dobile pravo i priliku da se stručno usavršavaju, konkretno za posao učiteljice. Tako je 1875. godine upisala Učiteljsku školu u Somboru i nakon tri godine je završila, da bi potom dobila posao učiteljice u rodnoj Srpskoj Crnji.
Pisala je za listove Javor, Sadašnjost, Neven, Orao i Starmali, a u svojim pripovetkama često je pominjala probleme vezane za emancipaciju žena u državi, navodeći da prvo muškarac treba da se emancipuje i da promeni stav. Zagovarala je da se ženama obezbedi pristup obrazovanju, nauci, i drugim zanimanjima.
Konačno, Javor objavljuje njen roman 1889. godine, pod nazivom ,,Devojački roman’’. Tada postaje prva srpska romansijerka i time je raskrčila put svim drugim ženama koje su želele, a možda se i plašile sličnog poduhvata.
Prestala je da objavljuje radove 1900. godine, usled omalovažavanja i nepoštovanja.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Ankica Oprešnik bila je slikarka i grafičarka, a bavila se linorezom i drvorezom. Prvi uzor bila joj je rođena sestra koja je i sama posedovala talenat za crtanje. Iz rodnog Viteza preselila se u Beograd kako bi pohađala privatnu slikarsku školu kod Mladena Josića, da bi potom studirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti kod Marka Čelebonovića, Ivana Tabakovića, Mila Milunovića, Nedeljka Gvozdenovića i Mihaila Petrova.
Svog supruga, takođe slikara Milana Kerca, upoznala je na Akademiji, a zbog njega seli se u Novi Sad gde nastavlja da stvara. Dolaskom u novu sredinu, ulazi u krug tamošnjih umetnika i postaje prepoznata kao stvaralac izraženog individualizma koji je razvila još dok je bila Josićeva učenica. Godine 1950., učlanjuje se u Udruženje likovnih umetnika Vojvodine, a godinu dana kasnije i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Tada dobija posao profesora u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj ostaje do 1975. godine.
U periodu od 1952. do 1974. godine redovno je izlagala radove na smotrama Majske grafike i Grafike u boji, a oko 40 godina provodi u Grafičkom kolektivu.
Pored nastupa na brojnim izložbama u državi, bila je i deo onih u inostranstvu – Kairo, Oslo, Meksiko Siti, Amsterdam, Sofija, Peking, Čikago, Madrid, Brisel, Rio de Žaneiro, Vašington, Prag, Beč, Sinsinati, Rim, Berlin, Atina, Tunis, Kejptaun, Aleksandrija itd.
Zajedno sa svojim suprugom i kolegama ostavila je neizbrisiv trag u likovnoj umetnosti i služiće kao inspiracija mlađim naraštajima.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Za vreme Drugog svetskog rata, veoma mali broj umetnika bavio se vajarstvom i keramikom, a u toj oblasti posebno se istakla i jedna žena po imenu Zlata Markov-Baranji.
Iako je odrasla kao siroče, uspela je da se školuje čak i u inostranstvu. Boravila je najpre u internatu u Bukureštu, a osnovnu i srednju školu je završila u današnjem Zrenjaninu, da bi nakon toga otišla u Temišvar i Beč na usavršavanje u oblasti slikarstva, muzike i jezika.
Sa 19 godina udaje se za Karolja Baranjija, istaknutog skulptora, keramičara i slikara, a šest godina kasnije zajedno sa Karoljem dolazi u Novi Sad u kojem osnivaju atelje na Telepu koji će kasnije biti poplavljen. Tom prilikom, uništeni su svi odlivci, makete, skulpture i keramika. Tokom Drugog svetskog rata, uspeli su da obnove svoj dom, međutim on ponovo biva uništen 1944. godine prilikom bombardovanja Novog Sada.
Pored umetničkog rada, Zlata je bila angažovana u okviru inicijative Trgovačko-industrijske i zanatske komore za osnivanje škole za aranžiranje izloga, reklamnu i primenjenu umetnost, koja je i bila realizovana. Po okončanju rata, odlučuje da se posveti keramici i keramoplastici, a iskustvo u toj oblasti prenosila je u okviru Odseka umetničke keramike u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, koji je i sama pokrenula. Takođe, jedan je od osnivača, a jedno vreme je bila i predsednica Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). Organizovala je i prvu izložbu Udruženja primenjenih umetnika Srbije 1955. godine.
Kada je reč o radovima, najmonumentalniji Zlatin i Karoljev rad bila je skulptura Ikar iz 1938. godine, koja se nalazi na zgradi tadašnje Komande vazduhoplovstva Kraljevine SHS u Zemunu arhitekte Dragiše Brašovana.
Skulpture pod nazivom Dečaci i Devojčice danas se nalaze ispred osnovne škole ’’Žarko Zrenjanin’’ na Limanu III, koje su inicijalno bile postavljene ispred gimnazije ’’Isidora Sekulić’’. Napravljene su od veštačkog kamena, dimenzija 1,25 x 1,7 m i 1,55 x 1,28 m.
Skulptura ,,Siročići’’ u Narodnom muzeju u Zrenjaninu predstavlja još jedno prepoznatljivo Zlatino delo koje je nastalo tokom Drugog svetskog rata, a oslikava situaciju u kojoj je, zbog ratnih dešavanja, širom sveta hiljade dece ostalo bez roditelja. Na licima figura primeti se beznađe, strah i očaj.
Godine 1958. i 1959., dobila je srebrnu medalju na kolektivnim izložbama u Briselu (,,Association Royale des Artistes Professionnels de Belgique’’), zatim Zlatnu formu 1965. godine, i Oktobarsku nagradu Novog Sada 1969. godine.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Kada bismo želeli da napravimo spoj lingvistike, feminizma, psihologije i baleta, jedina osoba koja bi nas asocirala na date pojmove bila bi Svenka Savić.
Novosađanka rođena 1940. godine u Gospođincima, decenijama je aktivna kada je reč o rodnoj ravnopravnosti i ženskim pravima. Osnovne akademske studije završila je 1964. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u oblasti srpskog jezika i književnosti, a magistrirala je pet godina kasnije u oblasti lingvistike. Kao studentkinja, bila je članica Baletskog Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Godinu dana je provela Lenjingradu (današnjem Sankt Peterburgu) na usavršavanju u Lenjingradskoj baletskoj školi, u oblasti metodike baleta, i dobila zvanje nastavnice klasičnog baleta. Po povratku u Novi Sad, godinu dana predaje u Baletskoj školi, a doktorsku disertaciju iz psihologije odbranila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ova sinergija lingvistike i psihologije usmerila ju je da se dalje usavršava. Tako je 1979. godine otišla u Sjedinjene Američke Države da bi se na odseku za psihologiju Univerziteta u Berkliju, kao dobitnica Fulbrajtove stipendije, bavila razvojnom psiholingvistikom.
Čini se da je čitav radni vek posvetila upravo psiholingvistici, pa je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu bila redovna profesorka od 1978. godine na predmetima Uvod u lingvistiku, Analiza diskursa, Psiholingvistika i Jezik i rod. Jedno vreme bila je gostujuća profesorka na predmetu Jezik i rod na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kao i na predmetu Komunikacija i funkcionalni stilovi na Filozofskom fakultetu u Nišu. Ipak, mnogo duže se nalazi na poziciji koordinatorke Asocijacije centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja pri Univerzitetu u Novom Sadu. U okviru asocijacije učetvovala je u istraživačkim projektima – Psiholingvistička istraživanja, Životne priče žena u Vojvodini i Škola romologije.
Jedan period provela je i kao koordinatorka udruženja pod nazivom Ženske studije i istraživanja ,,Mileva Marić Ajnštajn’’, a poslednjih nekoliko decenija članica je Udruženja za primenjenu lingvistiku.
Do sada je napisala oko 20 knjiga, a za knjigu Balet 1994. godine dobila je nagradu Laza Kostić. Kako sama kaže, teorijski i praktični aspekt igre, plesa i baleta za nju predstavljaju, ne samo hobi, već i profesiju.
Kada je reč o rodno osetljivom jeziku, održala je preko 500 događaja na prostoru bivšeg srpskohrvatskog govornog područja. Za aktivnost na ovom polju 2003. godine dobila je nagradu Izvršnog veća Vojvodine za razvoj rodne ravnopravnosti.
Godine 2010., postala je prva profesorka emerita Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a 2017. godine uručena joj je nagrada za životno delo koju Udruženje baletskih umetnika Srbije dodeljuje zaslužnim umetnicima u oblasti umetničke igre.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Prvi kuvar na srpskom jeziku objavljen je 1878. godine, čija je autorka Katarina Popović Midžina, novosadska spisateljica koja potiče iz ugledne porodice Petrović. Prema špicnametu Petrovića bila je poznata i kao Purgermajstorova, što bi značilo da je neko od predaka bio gradonačelnik.
Još kao devojka bila je vesela, lepa i uvek zainteresovana za druženja, pa je provodeći vreme sa Anom Popović Komoraš, upoznala i njenog rođenog brata, advokata Dimitrija Popovića Midžu za kojeg se kasnije i udala. Otuda i njen nadimak Midžina.
Sa pedesetak godina objavila je Veliki srpski kuvar koji je oberučke dočekan od strane srpskih domaćica, delom zbog toga što je u pitanju prvi srpski kuvar, a delom i zbog toga što su svi recepti već oprobani. Dok je pisala kuvar, Katarina se oslonila na recepte i beleške svoje majke Natalije Petrović, od milja zvane Nanička, koja je bila vrlo vešta u kuvanju. Pored njenih recepata, vodila se iskustvima svojih prijateljica, ali i onih iz kuvara drugih zemalja.
U svoj kuvar Katarina je uključila i uputstva na koji način treba dekorisati i servirati jela, čuvati jela, postaviti sto i organizovati okupljanja, kao što su večere, prijemi, balovi i sl.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Marija Trandafil je rođena 1816. godine u Novom Sadu, u uglednoj porodici Popović, čiji je dom bio na uglu Pašićeve i Grčkoškolske ulice. Iako o njenom obrazovanju ne postoje pouzdani dokazi, poznato je da je bila pismena, govorila nemački jezik i da je poznavala trgovačke transakcije.
Otac joj je bio imućni trgovac grčkog porekla, a majka je bila rodom iz Osijeka. Pošto je rano ostala bez njih, odlazi kod rođaka Hadži-Kiri Nikolića koji je kasnije udaje za svog delovođu Jovana Trandafila. Čitav Marijin miraz poslužio je Jovanu u poslovima koje je pokretao, pa su se iz prihoda koje su ostvarivale njegove radnje finansirale bolnice u Novom Sadu, Somboru i Osijeku.
Iako su prosperirali na finansijskom planu, porodica je bila nesrećna na drugom polju. Marija i Jovan ostaju bez dece, Sofije i Koste, pa nakon njihove smrti svoju snagu usmeravaju ka pružanju pomoći onima kojima je to najpotrebnije.
Posle izvesnog vremena, Marija ostaje i bez muža, sa čijim bratom je morala da vodi nekoliko sudskih parnica. Muški deo Jovanove rodbine bio je mišljenja da ona kao žena ne može na pravi način da upravlja kapitalom, pa su čak pribegavali spletkama ne bi li joj oduzeli ono što joj pripada.
Ipak, ona je uspela ne samo da sačuva svoj imetak i reputaciju, već ih je čak i uvećala svojim delima. Bez obzira na bogatstvo koje je posedovala, do kraja života je žalila za svojom decom.
Kada je reč o zaostavštini, dobar deo kapitala Marija i Jovan su testamentom donirali u dobrotvorne svrhe. Iza sebe je ostavila Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad u Novom Sadu, a obezbedila je i učeničke stipendije pod nazivom Zaklada Marije Trandafil za novosadske gimnazijske đake.
Tokom života, pomagala je i verske institucije, sa posebnim akcentom na Nikolajevsku crkvu u kojoj se nalaze Jovanovi, Sofijini i Kostini posmrtni ostaci. Izdvajala je pozamašne sume za obnavljanje Uspenske crkve, i ponovnu izgradnju i ukrašavanje Jermenske crkve.
Nije bila osoba koja se uklapala u društveni život svog staleža, niti je bila opterećena ovozemaljskim zadovoljstvima, samo je želela ono što nije mogla da ima – običan i srećan život.
Autorka: Aleksandra Jovanović
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Vojvođansko udruženje za ranu muziku je osnovano u oktobru 2011. godine sa ciljem promovisanja i širenja interesovanja za star u muziku, kroz izučavanje i izvođenje muzike na autentičnim instrumentima, vodeći se istorijskim principima i istorijskom interpretacijom. U tom smislu, udruženje svake jeseni organizuje festival „Dani barokne muzike u Novom Sadu”, a tokom godine koncerte afirmisanih domaćih i stranih izvođača. Ovim dajemo svoj doprinos internacionalizaciji i diversifikaciji kulturno-umetničke scene u Novom Sadu.
Od 2012. godine na Festivalu su učestvovale grupe i solisti iz svih krajeva sveta, kao što su Ilia Korol (Ukrajina / Austrija), André O’Neal (SAD), David Brutti (Italija), Zsofija Csakani (Mađarska), Julia Miller (Kanada), Justin Bland (SAD), Christian Hilz (Nemačka) i mnogi drugi, te ansambli kao što su Aquil’Altera (Belgija), Minstrel (Hrvatska), Duo de Felice e Arata (Italija), Musica Historica (Mađarska) ) i Iberian Ensemble (Portugal).
Festival takođe podržava i koncerte domaćih umetnika, te verujemo da njihovo učešće je ključno da festival bude dugotrajan i relevantan. Afirmisane srpski muzičari koji su svirali na prethodnim festivalima bili su Predrag Gosta, Darko Karajić, Radoslava Vorgić, Predrag Đoković, Andrej Jovanić, Tamara Adamov Petijević, Bojana Dimković, Ana Torbica i drugi, dok su ansambli iz Srbije koji su učestvovali na prethodnim festivalima bili Anonimus, New Triniti Baroque, Beogradski barok, Musica Antiqua Neoplantensis, VisAntiqua, Vokalni studio „Orfelin“ i Beogradski Cornett & Sackbutt Ansambl.
Festival “Dani barokne muzike“ je pažljivo sačinjen projekat, sa preko potrebnim ciljem za promociju nečega što javnost Novog Sada i regiona nemaju prilike da čuju. Zbog toga, ove godine pripremamo i 2. izdanje Novosadske Barokne Akademije – četvorodnevne majstorske radionice za mlade instrumentaliste i pevače koji želi da se oprobaju u sviranju odnosno izvodjenju muzike starijih epoha na istorijski informisan način.
Ovogodišnje izdanje festivala “Dani barokne muzike” u Novom Sadu:
Svečano otvaranje Festivala zakazano je za 15. septembar sa ansamblom “New Trinity Baroque“. Ovaj najplodonosniji američki-srpski ansambl za ranu muziku koga sačinjavaju sopran i barokna violistkinja Ana Torbica, traverzo i blok flautiskinja Meila Tomé Pihler, gambista Srđan Stanić, teorbista Andrej Jovanić i čembalista Predrag Gosta, izvešće program „Zaboravljeni majstori baroka” na kome će se premijerno u Novom Sadu izvesti kompozicije manje poznatih majstora, kao što su G.B. Agneleti, J.A. Hasse, N. Porpora, S. de Brossard i H. Schütz. Koncert će se održati u Amfiteatarskoj sali novo-otvorene muzičke škole „Isidor Bajić“. Karte za koncerte se mogu kupiti u lokaciji, pre 30 minuta početak koncert. Cena ulaznice je 300 rsd.
Novosadska barokna akademija će se održati od 14. do 17. septembra pod nazivom “Istorijska izvođačka praksa rane muzike”. Maestro Predrag Gosta, zajedno sa muzičarima Anom Torbica i Meilom Tomé podučavaće odabranu grupu studenata izvođenju na istorijskim intrumentima. Zainteresovani studenti moći će se oprobati na baroknim violinama i drugim gudačkim instrumentima, kao i na traverso i blok flautama, čembalu i solo pevanju. Ideja Akademije je da omogući studentima da se bolje upoznaju sa autentičnim instrumentima iz perioda baroka. Akademija će trajati četiri dana, a kulminacija će biti završni koncert polaznika i mentora, koji će se održati u subotu 17. septembra u podne, u Crkvi svete Elizabete u Telepu. Ulaz je slobodan.
Ovaj izuzetan koncert biće održan u ckrvi Imena Marijinog (Novosadskoj katedrali). Zrenjaninski kamerni orkestar nastupa po prvi put na ovom festivalu a izvešće „Stabat Mater” od Pergolezija i nekoliko koncerata i arija Antonija Vivaldija. Maestro Predrag Gosta koji će dirigovati koncertom sa čembala i orgulja pažljivo je odabrao program kojim će prikazati raznolikost barokne muzičke lepeze dva italijanska majstora koji su delovali u dva važna grada – Napulju i Veneciji, a uz sopranistkinju Radoslavu Vorgić i kontratenora Predraga Đokovića kao soliste.
Ovaj koncert je sponzorisan od strane kulturnog centra Vojvodine “Miloš Crnjanski”, Grada Zrenjanina, Ministarstva kulture Republiske Srbije, kao i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Ulaz na ovaj koncert je besplatan.
Sofijski festival barokne umetnosti u Bugarskoj, beogradski Festival rane muzike i festival „Dani barokne muzike u Novom Sadu” udruženi predstavljaju “Balkanski projekat” – prvi u seriji koncerata koji će predstaviti umetnike iz regiona koji su posvećeni izučavanju i izvodjenju rane muzike. Bugarska barokna violinistkinja Zefira Valova trenutno je jedna od najpriznatijih baroknih umetnica na violini. Zajedno a italijanskom gambistkinjom Rositom Ippolito nastupa po prvi put na Festivalu, uz već priznate naše umetnike traverzo i blok flautiskinju Meilu Tomé Pihler i čembalistu Predraga Gostu. Ovaj koncert je posvećen muzici nemačkog kompozitora Georga Philippa Telemanna, sa posebnim fokusom na njegove sjajne Pariske kvartete. Koncert će se održati u crkvi sv. Elizabeteu Telepu, a samo dva dana kasnije će se ponoviti i u Sofiji, Bugarska. Karte za koncerte se mogu kupiti u lokaciji, pre 30 minuta početak koncert. Cena ulaznice je 300 rsd
Zefira Valova, barokna violina; Predrag Gosta, čembalo; Rosita Ippolito, viola da gamba; Meila Tomé, traverso i blok flauta.
U subotu, 2. oktobra, nastupiće Portugalski ansambl “O Bando de Surunyo”. Njegovo ime potiče iz portugalsko-španske tradicionalne narodne pesme koja se bavi motivima igre i mimike XVI veka i znači jato čvoraka.
Delovanje ansambla O Bando do Surunyo je multidisciplinarni projekat koji se zasniva na interpretaciji i istraživanju, kao i širenju iberijske muzike XVI i XVII veka. Ansambl redovno predstavlja dela i na moderan način, posebno kada se radi o neobjavljenom repertoaru portugalskih izvora. Projekat otkriva muziku evropske renesanse i baroka, u svoj njenoj mnogostranosti, eklekticizmu, maštovitosti, pristupajući joj pre njenih okvirnih vremenskih granica, istovremeno ih pomerajući dalje u budućnost. Koncert će se održati u crkvi sv. Elizabeteu Telepu u 20 časova. Karte za koncerte se mogu kupiti u lokaciji, pre 30 minuta početak koncert. Cena ulaznice je 300 rsd
Pokrovitelji festivala: Gradska uprava za kulturu Novog Sada, Italijanski institut za kulturu
Pokrovitelji Zrenjaninski Kamerni Orkestar koncert: Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, Ministarstvo kulture i informisanja Republika Srbija, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama i grad Zrenjanin.
Partneri festivala: Festival rane muzike, Studio za ranu muziku Beograd, Makris fondacija, Muzička Škola „Isidor Bajić“.
Karte za koncerte se mogu kupiti u lokaciji, pre 30 minuta početak koncert. Cena ulaznice je 300 rsd
Žena, ženi treba da bude najbolji prijatelj. U koordinatnom sistemu žena, ne sme da vlada segregacija na osnovu bilo kakve stavke kompleksne i manje kompleksne. Svakako, postoji i dosta mizoginih žena, to je mnogo veliki problem, jer onda vrlo lako možemo da dođemo do zaključka da zapravo nemamo pravo na borbu za ravnopravnost sa muškarcima, kada među nama postoje trule jabuke.
Svele smo naš roze svet na izgled, godine, strije, bore itd. i time nesvesno pravdale u nekoj meri mizogine muškarce, umesto da budemo jedna drugoj oslonac i potpora.
Međutim, studentkinje Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu su pokazale da ipak mislimo jedna na drugu u određenoj meri i da se pomažemo koliko god je to moguće. Naime, koleginice su došle na jednu sjajnu ideju da u toaletima Filozofskog fakulteta budu dostupni za korišćenje besplatni higijenski ulošci i time daju poruku da neko misli na njih za vreme menstrualnog ciklusa, a isto tako želele su da daju jasnu poruku kako našem Univerzitetu u Novom Sadu, tako i drugim univerzitetskim centrima Srbije i regiona da misliti na nekoga nije teško.
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
“Borba za ravnopravnost žena počela je, daleko ranije, s obzirom da je žena imala tako strašan ponižavajući položaj. U mnogim kućama bila bi nesreća kada bi se rodila devojčica. Prevladavala su takva shvatanja.”
(Ida Sabo, izvor: ŽeNSki muzej)
Ida Sabo moćna, hrabra i neretko citirana žena u feminističkim časopisima, pa tako često možemo pročitati Idine reči gde je opisala borbu žena za svoja prava koja je tada bila uzaludna, beznačajna i teška. “One su bile uključene u sve oblike borbe za ravnopravnost, ali ne samo za ravnopravnost žena, već i radnika i seljaka koji su takođe bili izrabljivani.” Svedok teškog i teških perioda ženske istorije, bila je neko ko je teško mogao da odgovori na pitanje da li je bilo teže držati pušku u ruci i gledati nedaće i strahote rata ili pak boriti se za bolje sutra “slabijeg pola”, pa tako ih uvesti u sve sfere, pore i porice društva, pokazati i dokazati koliko su one zaista važne. I jesmo važne! Čak i danas, feminizam je kao vođenje rata, svi se bore za ono što misle da je ispravno, ali mi kao žene mislimo i borimo se za to da je ispravno imati ista prava kao i muškarci, ne veća, samo jednaka.
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Milica Tomić, žena koja je umela da putuje kroz vreme, u budućnost. Čak i tada, shvatala je važnost emancipacije žena, neznajući kakve će to tragove ostaviti u istoriji ženske kulture Novog Sada.
Mnogo je teško biti drugačiji i mnogo je teško ostati istrajan u svojoj jedinstvenosti, ova žena nije znala za granice, a naročito ne za granice koje su postavili muškarci, te onemogućili iskazivanje i bitisanje žena u potpunosti. Milica Tomić je dokazala suprotno i pokazala je da se ne mora igrati po muškim pravilima. Časopis “Žena”, koncept je osmislila jedna dama koja je bila vrlo informisana u svetske feminističke tokove i iste pokušala da prišije u patrijarhalni diskurs Novog Sada. Časopis je redovno izlazio u periodu od 1911. do 1922. godine i bio je oplemenjujuća nota u to doba. Taj časopis je bio drugačiji, može se reći na isti način kao što je i biti žena bilo potpuno drugačije u svakom smislu te reči. Međutim, ova heroina nije svoju hrabrost usmerila samo na ispisivanje hartije, već je radila i na podizanju svesti o važnosti obrazovanja žena i da je biti obrazovana žena jedan od preduslova za napredak njene ličnosti i pokazivanje potpune magije. Svoje znanje i sposobnosti je nesebično delila. Pokazala je da svet krojen po muškim merama i standardima čeka na žene da ga prekroje i daju svoj lični doprinos.
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Rodna ravnopravnost, sa savremenim društvom teži da bude prožeta u svim delićima i delovima života stanovnika planete Zemlje 21. veka, pa tako svakako i očekivano u srpskoj gramatici.
Femininativ, kao i feminizam predstavlja goruću temu i globalno važnu temu, koja zahteva izlazak iz patrijarhalnog diskursa. Femininativ, dakle predstavlja rodnu ravnopravnost muškog i ženskog roda u gramatici.
Vrlo nezgodna tema, koja apsolutno ima ljute zagovornike nemenjanja jezika i ne usvajanja i uvođenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti u gramatici srpskog jezika, jer bi to predstavljalo skrnavljenje jednog jezika, a svakako i očekivano ima ljute zagovornike koji daju veliko da i zeleno svetlo izjednačavanju žena i muškaraca, i u gramatici. Da li je rešenje rodno neutralni jezik ili pak rodno osetljivi jezik? Da li je to uopšte gramatički i izvodljivo?
Svakako, revolucija u srpskoj gramatici i uopšte pitanje uvođenja femininativa u jedan jezik, predstavlja jedan bum, pa samim tim otvorilo se i stvorilo plodno tlo za još mnogo pitanja, debatovanja i prostora za feminističke i antifeminističke teme u srpskoj Atini.
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Da li je manji broj žena u akademskoj zajednici pokazatelj rodne neravnopravnosti, te da li i dalje podležemo patrijarhalnom šablonu?
Veoma zanimljiva činjenica jeste, da zapravo ne podležemo patrijarhalnoj matrici, već matrici svetskih razmera, koja baš i ne uključuje prisustvo žena u akademskoj sferi.
Dakle, ekstremno zastupljen problem koji je uključio sve univerzitetske centre. Vrlo osetljiva tema, koja predstavlja beskrajan i začaran krug debate. Segregacija društva na osnovu polne razlike je nešto što predstavlja aktuelnu temu vekovima i ona je neminovno prožeta u svim sferama i delatnostima života, pa tako i u akademskom koordinatnom sistemu.
Međutim, žene odolevaju predrasudama, sve su brojnije učesnice akademskog života, umnožavaju svoje plodove rada, pa samim tim utiču na razvoj društva i njegov napredak. Boje Univerzitet u Novom Sadu roze bojom.
Koleginice i kolege, sadašnje i buduće, mi smo ti koji možemo, moramo i treba da menjamo naše okruženje, da bude zdravije i pravednije, da menjamo naš Univerzitet, predstavljamo ga zajedno i koleginice i kolege na najbolji mogući način, te samim tim ga činimo ponosnim i posebnim pružajući jednaku priliku svima bez obzira na pol i ne dozvoljavamo segregaciju društva na osnovu pola u našem Univerzitetu.
Posebne smo!
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Kada otvorimo knjigu ženske istorije Novog Sada, možemo pročitati mnogo značajnih, poznatih i manje poznatih imena žena, koje su branile ono što njima pripada, ravnopravnost. Nisu tražile privilegije, pa i veća prava od muškaraca, ne, tražile su samo da budu jednake. Borile su se za sebe, želevši da obistine potajne snove u sferama koje nisu uključivale samo varjaču, krpu i domaćinstvo. Sfere interesovanja Novosađanki, bile su mnogo više i veće od patrijarhalnog načela dobre žene, a to su ekonomska nezavisnot, pravo glasa, pravo na obrazovanje i pravo na izbor. Nisu bile sebične, te mislile samo na sebe, baš naprotiv pripremale su i kreirale pravednije društvo radi ravnopravnijeg položaja žena u budućnosti u Novom Sadu.
Svojom odlučnošću, hrabrošću i požrtvovanošću dale su ogroman zadatak nama, njihovim naslednicama, da ih ne izneverimo i nastavimo istim putem koji su one započele putovanje feminizma u Novom Sadu. Zato budimo hrabre, odlučne i požrtvovane u nameri da naš Novi Sad bude grad koji pruža jednaka prava, mogućnosti i podiže samopouzdanje devojčicama, devojkama i ženama, jer su rođene kao pripadnice roze pola.
Autorka: Branka Radaković
Projekat “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Žena, ženi podrška i saveznik. Žene su oduvek prepoznavale potrebu da se ujedine i međusobno pomažu, te je tako iz te prirodne pojave udruživanja proistekla ideja stvaranja organizacije žena.
Prva organizacija žena u Srbiji, nastala je u Vojvodini iz vrlo jasnog razloga. Vojvodina je u 19. veku bila deo Austrougarske, pa samim tim žene su uživale malo veća prava nego što bi ih posedovale da je Vojvodina bila deo Srbije.
U srpskoj Atini, 16. decembra 1865. godine Marija Fradl uputila je javni poziv svim Novosađankama da se udruže radi okupljanja grupe žena, koje bi imale za cilj da se bave dobrotornim radom. Ovaj poziv je bio veoma lepo prihvaćen, međutim prva prava organizacija koja je pomagala siromašnim devojkama da se obrazuju bila je organizacija “Novosatkinja” koja je osnovana 1866. godine. Novosađanke su dale lep primer, a najlepše od svega je što su taj primer počele da slede žene iz drugih gradova Vojvodine, tako da su na taj način Novosađanke uspele da okupljaju žene imajući isti cilj da budu podrška jedna drugoj i da pruže pomoć jedna drugoj.
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Mileva Marić Ajnštajn, žena o kojoj se, iako se od njene smrti navršilo 73 godine, aktivno priča i polemiše u naučnim, a isto tako i feminističkim krugovima. Neizmerno inteligentna žena, matematičarka i fizičarka, nepravedno je ostala u senci svog supruga. Rad žena na polju nauke i istraživanja nije bio mnogo nagrađivan i nije nagrađivan ni danas, a neretko kroz istoriju pripisivan je njihovim saradnicima muškog pola.
Mileva Marić
Rođena je u Titelu 19. decembra 1875. godine. Mileva je bila izvanredan đak, ali naročito je imala sklonosti ka prirodnim naukama, tačnije fizici i matematici.
Kuća u Novom Sadu, gde je Mileva živela jedno vreme sa svojom porodicom
Školovala se gde god su primali žene, između ostalog i u Novom Sadu na Višoj devojačkoj školi. Sa devetnaest godina odlazi u Cirih, na Univerzitet u Cirihu gde je studirala na Državoj politehničkoj školi, te učila matematiku i fiziku, kao peta žena koja je uspela da obezbedi sebi mesto na ovom prestižnom Univerzitetu.
Jedna Srpkinja među pet posebnih i nadarenih, koja je uspela da se upiše u istoriju ovog Univerziteta, a isti je za 40 godina upisao upravo i samo tih 5 žena! Poprilično intrigantna činjenica, jeste da je Mileva u početku posedovala izuzeno dobre ocene, bila je odlučna i organizovana, međutim završne ispite nije položila, nije diplomirala kao ni četiri njene koleginice. Da li je možda, seksizam bio u pitanju?
Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da je u Milevin neuspeh bio upleten seksizam, ali svakako jeste činjenica da je živela u vreme kada biti tako obrazovana žena i tako nadarena žena nije bilo uobičajeno, a ponajmanje prihvatljivo, jer biti sposobna žena u tada muškom svetu, u koji se ubrajao apsolutno i akademski život je bilo posebno teško.
Takva pamet i takav mozak, rođen je u pogrešno vreme, te ostvariti se kao fizičarka i matematičarka baš i nije bilo moguće, bila je osuđena da se uvek krije i bude nevidljivi svedok “tuđeg” uspeha.
Autorka: Branka Radaković
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2021. godini.
Prijava za kratkometražne filmoveSedmi po redu „21114 – Film fest” održaće se ovog leta na dobro poznatoj livadi u ulici Bate Brkića, na Novom naselju!
Pored bogatog filmskog programa, festival će dodeliti nagradu publike, novonaseljski „Zlatni čep” nagradu za najbolji kratkometražni film selekcije filmova izabranih sa konkursa. Konkurs za prijavu kratkometražnih igranih i dokumentarnih filmova na ovogodišnjem „21114 – Film festu” otvoren je do 1. avgusta u ponoć!
Svi zainteresovani autori, mogu poslati svoje dokumentarne i igrane filmove (čije trajanje ne prelazi 30 minuta, a nastali su u periodu od juna 2020. do maja 2021. godine).
Filmovi koji budu izabrani od strane selektora festivala, ulaze u konkurenciju za nagradu „Zlatni čep” ovogodišnjeg izdanja „21114 – Film festa”.
19. Međunarodni festival kratkometražnog filma Filmski Front, koji se ove godine održava pod sloganom “Samo na filmu”, otvara konkurs za stvaraoce kratkometražnih filmova iz celog sveta.
Zvanično, konkurs je otvoren i čeka na vaše prijave u dve takmičarske selekcije: Međunarodna i Srbija/region selekcija.
Ovogodišnji konkurs za slanje prijava će biti otvoren od 17. maja do 31. avgusta, a festival će uzeti u obzir filmove koji su eksperimentalni, igrani, animirani i dokumentarni, koji su producirani tokom ove ili prošle godine i čije trajanje ne prelazi 30 minuta. Prijavljivanje na festival se vrši putem platforme FilmFreeway, a sve dodatne informacije možete pronaći na zvaničnom sajtu festivala.
“Filmski Front će ove godine preispitivati odnos filma i realnog života. Postoji ta jedna linija koja deli gledaoca i film, linija koju gledalac uporno želi da preskoči, ali mu to ne polazi za rukom”, istakao je selektor Filip Markovinović.
“Priroda veze između filma i života može biti različita – film nekad želi da izbriše tu granicu koja stoji između njega i publike, želi da bude produžetak gledaočevog realnog života. S druge strane, postoje ostvarenja koja pretenduju suprotno: žele da ih gledalac posmatra kao filmsko delo, a ne kao prostor za ostvarenje ličnih aspiracija i skrivenih potreba”, zaključila je Nina Latinović, direktorka festivala. Devetnaesto izdanje festivala održaće se u periodu od 28. do 31. oktobra, a posetiocima će ponuditi selekciju koja neguje i afirmiše autorski umetnički izraz, daje prednost eksperimentu i filmovima koji imaju težnju da pomere granice filmskog jezika. Primarni cilj festivala je i ove godine afirmacija mladih filmskih autora i kratke forme sa akcentom na filmove iz Srbije i regiona.
Циклус трибина на теме из домаћих филмова ”Црно бело у боји” _________________________________________ Циклус трибина наставља се трећом филмском дебатом у филму који има мотив љубави и пријатељства као и бомбардовање из 1999. као нецивилизацијско зло-изнедрило које је цивилизацијски одговор у виду филма „Небеска удица“.
Гости: Иван Јевтовић – глумац Александар Шибул-психолог _____________ Време: 29.април у 20 часова! _____________ Обавезне су пријаве: bit.ly/3sLdiBVУлазница: Погледан филм Место: Зоом апликацијаРЕЗЕРВИШИТЕ СВОЈУ ОНЛАЈН СТОЛИЦУ! __________________________________________ Проширите своје видике, поставите питање, сазнајте оно што није већ речено или написано, протумачите оно што вам није било очигледно. ___________________________ Пандемија је онемогућила или смањила посете биоскопима, али је истовремено више простора одвојено за кућни биоскоп и читање! Свима нам је познат осећај који се развија док посматрамо филм и читамо књигу, а важан сегмент тог процеса је анализа која се може реализовати у уском кругу људи, што је идеја пројекта ”Црно бело у боји”.
Трибинама омогућавамо директан контакт са протагонистима филма или члановима филмских екипа и дебатовање. ********************************* Пројекат ”Црно бело у боји ” је шестомесечни циклус трибина намењеним студентима које о темама приказаним у домаћим филмовима као што су насиље, сиромаштво, предрасуде, екстремизам, утицај технологије и виртуелног света на младе. Док траје пандемија, окупљаћемо се на Zoom локацији, уз обавезну претходну пријаву, последње недеље у месецу.
U nedelju, 6.12. u 20h, održava se još jedna Iridina filmska pričaonica!
Ovog puta, diskusija će se voditi putem ZOOM platforme, a vas pozivamo da pre 6.12. pogledate film „4 Months 3 Weeks and 2 Days“.
Film prati priču dve mlade devojke, Gabite i Otilije. Gabita ostaje trudna i za pomoć se obraća upravo svojoj cimerki Otiliji. Da biste videli kako će se ove dve devojke snaći u državi u kojoj je abortus ilegalan i koju odluku donosi Gabita, pogledajte film i vidimo se 6.12. na diskusiji!
Organizacija Irida vas poziva da se 3. i 9. oktobra, od 18 časova, prošetate novosadskim putevima umetnica, i upoznate naše znamenite sugrađanke.
Okupljanje je u Jevrejskoj ulici, u dvorištu sinagoge. Zbog ograničenog broja ljudi, potrebno je prijaviti se za datum koji vam odgovara na mejl adresu organizacijairida@gmail.com
Da bismo pomenuli/e sve žene koje su svojim biografijama pisale istoriju Novog Sada, bilo bi nam potrebno mnogo više od jedne šetnje. Zbog toga smo ovaj put odabrali/e da vam predstavimo tačno šest žena, koje su od 19. veka do danas u našem gradu obrazovale, pomagale, pokretale i stvarale. Tokom nešto više od sat vremena, prošetaćete se od sinagoge i pozorišta, preko Zmaj Jovine i Dunavske ulice, do jednog od retkih gradskih trgova koji nosi žensko ime.
Imaćete priliku da upoznate žene koje su dolazile do revolucionarnih otkrića, brinule o onima na koje je društvo zaboravljalo, i neustrašivo grabile napred, ispred svog, ali često i ispred našeg vremena. Zbog toga na mnogim mestima koja ćete obići ni danas nema posebnih obeležja, njihovog imena ili zahvalnice. I zbog toga je ova šetnja važna. Ovo je prilika da upoznate i prepoznate sve one žene bez kojih ovaj grad ne bi bio ono što jeste. I bez kojih ni mi ne bismo bili oni/e koji/e jesu.
Манифестација Дани eвропске баштине обележава се у свим државама Европе, како би се истакло заједничко културно наслеђе европског континента, али и шире. Као и претходних година, Галерија Матице српске се придружује овој манифестацији програмом посебно осмишљеним у односу на овогодишњу тему манифестације – Наслеђе и образовање.
Галерија Матице српске је у последње две деценије велики сегмент свог деловања посветила едукацији публике. Кроз бројне едукативне програме и пројекте, креативне радионице и пратеће програме изложби, намењене различитим старосним категоријама посетилаца, стручњаци Галерије настоје да пренесу знања о српској уметности и историји српског културног наслеђа и да их подстакну на размишљање о уметности.
У складу с овим опредељењем и темом овогодишње манифестације„Наслеђе и образовање”, у Галерији Матице српске ће бити реализован следећи програм:
18. септембар у 19.00 сати:
Предавање„Италијанска искуства српских уметника”
(Станислава Јовановић Миндић, кустоскиња ГМС)
19. септембар од 10.00 до 18.00 сати:
Породични дан „Авантура за велике и мале”
од 11.00 до 12.30 сати:
Креативна радионица за децу„Мој Град. Новосадске уметничке приче”
20. септембар у 13.00 и 16.00 сати:
Уметнички маратон„2 × 50 дела у 100 минута” кроз сталну поставку ГМС”
Детаљан опис програма
18. септембар у 19.00 сати:
Предавање „Италијанска искуства српских уметника”
у оквиру изложбе Инспирисани Италијом
(Станислава Јовановић Миндић, кустоскиња ГМС)
Италофилска атмосфера у културним и уметничким круговима европских земаља новијег доба била је повезана са свешћу о важности класичног наслеђа Италије и уметничке традиције коју је она баштинила. Генерације српских уметника школованих током XIX века на ликовним академијама у Бечу и Минхену биле су у прилици да се упознају с делима италијанских мајстора обилазећи музеје, галерије ових уметничких престоница, као и на студијским путовањима у Италију, на тај начин усавршавајући се и учећи на темељу ове значајне сликарске традиције. Образовање српских уметника засновано на посматрању уметности ранијих епоха значило је савладавање технике сликања различитих мотива и тема, али и преузимање решења уз помоћ којих су превазилазили одређене сликарске проблеме. Занесеност српских уметника Италијом и њеним културним наслеђем наставила се кроз читав XX век, све до данашњих дана.
* За програм се није потребно унапред пријавити.
19. септембар
Од 10.00 до 18.00 сати:
Породични дан „Авантура за велике и мале”
Субота је резервисана за породични дан у Галерији Матице српске. Кроз Авантуру за велике и мале, родитељи, старатељи, баке и деке, у прилици су да заједно с децом, уз помоћ специјалног породичног водича, кроз игру улога, занимљиве задатке и различите тематске целине, откривају приче о уметницима и уметничким делима која се чувају у Галерији Матице српске. Поучени искуствима из претходних месеци која су нас још више усмерила на наше ближње, подстакла на присност и поново указала на вредности породице, овај програм је један од начина да породице заједно квалитетно проводе своје слободно време.
У музејској продавници Галерије породице могу преузети штампани водич за програм Авантура за велике и мале.
* За програм се није потребно унапред пријавити.
Од 11.00 до 12.30 сати:
Креативна радионица за децу „Мој Град. Новосадске уметничке приче”
На креативној радионици Мој Град кустоси Галерије ће са децом кренути у градску уметничку авантуру кроз коју ће их упознати с богатим културним наслеђем Новог Сада, Посматрајући уметничка дела – слике, цртеже, графике и скулптуре – настала у различитом временском периоду, од XVIII до XX века, која се налазе у колекцији Галерије Матице српске, на занимљив, интерактиван и креативан начин малишани ће бити у прилици да упознају српске уметнике који су на својим делима сачували приче о настанку града, његовој архитектури, култури и људима који су својим деловањем и стваралаштвом учинили наш Град посебним и лепшим местом за живот свих нас. Циљ радионице је да учењем о културном наслеђу деца с поносом и знањем корачају улицама свог града, као и да га чувају и штите.
* Радионица је намењена деци од 5 до 11 година и реализује се за максимално 10 малишана. За радионицу је потребно да родитељи пријаве децу путем линка: https://forms.gle/YYH9ToWs5N1EMNqa8
20. септембар у 13.00 и 16.00 сати:
Уметнички маратон „2 × 50 дела у 100 минута” кроз сталну поставку ГМС
У жељи да представимо публикацију Сто дела Галерије Матице српске која је објављена на српском, енглеском и француском језику, припремили смо „уметнички маратон” током којег ће се посетиоци кроз кратке приче кустоса Галерије упознати са 100 одабраних дела изложених у сталној поставци. Идеја је да кустоси Галерије у 100 минута представе 50 дела (у сваком термину два кустоса ће представити других 50 дела), указујући на њихове специфичности и занимљивости. Кроз избор 100 најзначајнијих, најквалитетнијих, најатрактивнијих и најпознатијих дела из колекције који покрива широк временски оквир њиховог настанка, разноврсна тематска опредељења и богатство уметничких техника, пружа се могућност сагледавања развоја националне уметности у целини, са свим њеним специфичностима и разноврсношћу у домену теме, ликовног језика и технике.
* За програм се није потребно унапред пријавити.
Током обележавања манифестације Дани европске баштине (18‒20 септембар) улаз у Галерију Матице српске је слободан.
Zastarele stvari se vraćaju u modu i oživljavaju duhom savremenog doba. Kako stilovi oblačenja i estetika, tako i umetnost.
Naše savremeno doba obeleženo je tehnologijom koju iz dana u dan ljudi unapređuju.
Ceo digitalni svet i upotreba elektronike se širi vrtoglavom brzinom. Već smo postali svedoci novih generacija koje svoj trag u digitalnom svetu ostave i pre svog rođenja, a zatim i odrastaju uz elektroniku novog vremena.
Iako su nam dostupni mnogi uređaji laki za korišćenje, izuzetne preciznosti, skoro dovedeni do savršenstva, primećujemo da sve veći broj ljudi, većinom mladih, traži lepotu u ‘retro’, ‘vintidž’, ‘oldskul’ stvarima.
Kratka istorija fotografije
Prvu fotografiju izradio je u Francuskoj 1822. godine Žoze Nisefor Nieps na kalajnoj ploči, razvijenu biljnim uljima, a ekspozicija je trajala čak osam sati.
U sledećih nekoliko godina, najznačajniji napredak napravio je Džordž Istmen, koji je izumeo fotografski film, tj. tanku prozirnu traku s fotoosetljivim slojem. Prvi aparati proizvodili su se u fabrici Kodak i imali ugrađen film, a nakon što bi se film potrošio, vraćao bi se u Kodak na razvijanje. Digitalnu fotografiju je izumeo Stiv Sason 1975. godine, prevođenjem filma na digitalni ekran.
Prvi mobilni telefon sa kamerom je napravljen 2000. godine u Japanu, što je danas i najčešći vid amaterske fotografije.
,,Fotografija je umetnost posmatranja’’
Zastanimo kod analognih fotoaparata. Umetnici koji su se opredeili da se iskažu kroz fotografiju na filmu biraju skuplji, duži i komplikovaniji proces stvaranja slike. Iako bismo pomislili da se sve stare stvari odbacuju i zamenjuju novijim i boljim, kako to obično i biva, analogni fotoaparati i dalje drže mesto u srcima mnogih.
,,Volim da fotografišem događaje kao što su koncerti ili svirke i uopšteno euforiju mladih. Slike možda nisu visokog kvaliteta, ali mislim da baš zbog toga uspem da dočaram atmosferu, kojoj doprinosi i stariji, retro izgled slika.
Posebno volim analogne fotografije slikane point & shoot kamerom jer se fokusiraju na spontanost i obeleže uspomenu onakva kakva je u trenutku dešavanja, a ne nešto namešteno i fejk kao na digitalnim. – Katarina Baturan, Instagram: @sliketvogadede
Inspiracija se pronalazi u različitim stvarima, situacijama, ljudima, pa i vremenima.
Pogledajte neke od Katarininih radova, a još fotografija možete naći na njenom Instagram profilu @sliketvogadede.
*Sve korišćenje slike pripadaju Katarini Baturan, Instagram: @sliketvogadede*
Obrazovanje je izuzetno važan proces koji treba da traje celog života. Školovanje treba da predstavlja obrazovanje i sticanje shvatanja potrebe za istim, kao i šire slike sveta koji nas okružuje. Osim toga, uloga poslednje pomenutog treba da bude esencijalna u integrisanju u društvo koje može da nam pomogne u stvaranju naše ličnosti i karaktera. Ipak, školski proces “školovanja“ nije školovanje kakvo treba biti, u dosta slučajeva. Škola danas ukazuje na važnost obrazovanja, ali je kontradiktorna sebi. Nakon završetka srednje škole, većina i dalje nema potrebu za obrazovanjem kojeg su obično stekli sasvim malo tokom procesa za koji su mislili da je školovanje, a u stvari je “školovanje“.
POGREŠNO VREDNOVANJE ZNANJA
Jedan od glavnih problema je samo ocenjivanje, tačnije, način ocenjivanja i značaj koji je pridodat istom. Ocene treba da daju bolju sliku učenikovog napretka, međutim, današnji sistem, ne daje tačan uvid. Upravo ta pogrešna potvrda znanja u vidu ocena, najbitnija tokom školovanja predstavlja mnogim učenicima nepotreban izvor stresa. Ta potreba za boljom ocenom kao primarnim ciljem, kojoj je današnji školski sistem dao veliku važnost i samo je pojačao, jako je pogrešna. Iako su ocena i znanje donekle povezani, suštinsko znanje teško da će biti pokazano školskim ocenjivanjem. Na taj način, školovanje gubi vezu sa obrazovanjem i tako u mnogo slučajeva predstavlja gubljenje vremena. Mislim da se ovaj problem može rešiti uvođenjem ispita iz oblasti kojima se bavimo na kraju svake godine, na osnovu njega bi naše znanje bilo vrednovano. To bi dovelo do dugotrajnog znanja i boljeg shvatanja onoga što se uči.
DA LI SE ZAPRAVO UČE PRAVE STVARI?
Do sada sam pisao o pogrešnom načinu vrednovanja znanja, ali ne i samom znanju koje treba da steknemo. Dugotajno znanje takođe gubi vrednost ako nije stečeno iz praktičnih razloga, ne predstavlja neku opštu kulturu ili nije stečeno zbog zainteresovanosti. Dakle, javlja se problem u tome što se u školama uči jako puno stvari koje ne spadaju ni u jednu od tih kategorija i što se kvantitet ceni više od kvaliteta – to ne daje nikakvu korist. Na primer, u mnogim stručnim školama se na naprednom nivou uči dosta stvari koje nisu uopšte povezane sa onim što je glavni predmet učenja te ustanove. Dakle, potrebno je zaista prioritizovati određene oblasti i predmete u zavisnosti od interesovanmja učenika.
Napomenuo sam praktičnu nastavu, treba da se uvede više rada na terenu i laboratoriji, ukoliko škola poseduje istu, treba podsticati eksperimentisanje, pravljenje ogleda i analiza. Škola treba da u učenicima podstakne istraživački duh, a ne da ih opterećuje nepotrebnim činjenicama i da ubija kreativnost. Ona treba podstaknuti učenike da kritički razmišljaju, a ne samo da upijaju informacije koje im se serviraju. Predlažem i uvođenje sticanja važnih životnih veština kao što su: upoznavanje sa poreznim sistemom, upravljanjem novcem, čak i pisanjem CV-a. Sve su ovo važne veštine iz razloga što nas čine spremnijim za ono posle škole. Ipak, ne treba se fokusirati samo na ono što smatramo korisnim. Spomenuo sam opštu kulturu kao važan činilac obrazovanja, ona to nije zato što nam donosi neku direktnu korist, već zato što pomaže u stvaranju jedne svesne i svestrane osobe, koja shvata svet oko sebe.
EFIKASNOST I SUŠTINSKE GREŠKE SISTEMA
Pored onoga šta učimo školi, bitna je i efikasnost. Vremena su se promenila, raspusti i trajanje škole su se nekada prilagođavali radnim obavezama đaka. Škola se i danas veže za tadašnju organizaciju vremena provedenog u školi, iako u današnjim uslovima nema potrebe za istom. Edukovanje i obrazovanje treba biti neprekidan proces, a predugi raspusti to ne dozvoljavaju. Predložio bih više kraćih raspusta koji bi trajali do dve nedelje i jedan veći letnji raspust od mesec dana. Pored toga, pomeranjem početka škole u 9 sati (što je slučaj u Finskoj) učenici bi bili produktivniji.
U svetu koji se prebrzo menja, škola dosta kasni sa sve neophodnijim inovacijama. Ne pripremajući učenike za budućnost, ona predstavlja, u mnogim slučajevima, gubljenje vremena ili čak izvor stresa za mnoge učenike. Sve se ovo dešava zbog programa koji ne podstiče individualnost, kreativnost i radoznalost. Potiskuje strast prema nauci i saznanju i time pogrešno predstavljajući obrazovanje. Na ove mane treba ukazati ukoliko želimo da živimo u boljoj sredini i društvu, jer to i jeste ono što škola treba pružiti.
“When I was young, I used to have this thing where I wanted to see everything. I used to think: How can I die without seeing every inch of this world”?
Leonardo DiCaprio
Znate onaj osećaj koji vas obuzme kada negde otputujete? Kada zračite srećom i pozitivnom energijom, kada uzbuđenje ne možete da sakrijete i obuzdate. Kada vam ustajanje u 7h ujutru ne predstavlja problem, jer želite da što pre ustanete iz kreveta i istražujete. Sednete u avion i zaboravite sve obaveze, poslove i domaće zadatke koji vas čekaju kod kuće. To je jedna od mojih omiljenih stvari kod putovanja. Ona su jedina stvar koju kupujemo i koja nas čini bogatijom na razne načine.
Šta sve dobijamo putovanjem?
Putovanja su dobar način da proširimo i testiramo svoja znanja. Istorija i kultura se najbolje uče na licu mesta, tamo gde su i nastali. Gde bolje da učimo o kulturi nekog naroda nego kroz direktan kontakt sa njima, kroz njihove običaje i gastronomiju? Svako novo mesto obogaćuje naše živote. Strani jezici se takođe najkvalitetnije usavršavaju na njihovim govornim područjima. Ukoliko ne znamo jezik određene države, možda nas upravo putovanje podstakne da ga naučimo.
Nova iskustva utiču pozitivno, kako na nas, tako i na osobe koje ih zajedno sa nama proživljavaju. Utiču na naše mentalno blagostanje, koje je povezano sa promenom sredine. Povećavamo prag tolerancije koji dolazi zbog susreta sa novom kulturnom. Tokom odvijanja putovanja dolazi i do razbijanja predrasuda. Širimo svoje vidike. Putovanja jačaju veze sa porodicom, prijateljima i partnerima. Zapamtite, čak i loše iskustvo je dobro, jer iz njega možemo nešto da naučimo.
Nezaboravne uspomene. Svi mi, kada odemo na putovanje, vratimo se sa galerijom prepunom lepih fotografija. Fotografije su kao povratna karta za trenutak koji je na njoj zabeležen. One su neka vrsta ličnog dnevnika koji, svaki put kada pogledamo, prisećamo se osećaja koji smo tada imali. One nas inspirišu da se odmah po povratku kući zapitamo: “Gde ću sledeće da putujem?” Takođe, mogu da utiču na naše prijatelje koji bi želeli da su išli sa nama, i zbog toga odgovor na prethodno pitanje, “gde sledeće putovati?”, odgovaramo zajedno sa njima.
Slobodno vreme nam daje prostora da upoznamo sebe. Daje nam vreme da razmišljamo koji su naši ciljevi, kako da do njih dođemo, da li smo srećni gde se sada nalazimo ili nam jednostavno pruža trenutak da očistimo misli i duboko udahnemo. Zbog napornog rasporeda koji imamo na svakodnevnom nivou, često, tek kada odemo na odmor, imamo vreme koje možemo da posvetimo ovim pitanjima kao i samima sebi.
Kako izgleda kulturni šok?
Kulturni šok kod putovanja je izazvan dolaskom u novu sredinu koja se razlikuje od sredine mesta stanovanja turiste. Ogleda se kroz gastronomiju, jezik, svakodnevne navike, ponašanje i norme. Šok ne mora da bude loš aspekt putovanja. Primer: nalazimo se u državi u kojoj su zakoni i kazne za zagađenje životne sredine veoma strogi. Mi se njima prilagodimo i postajemo njihovim uticajem ekološki svesni. Po povratku kući, primetimo koliko je priroda u našoj državi zagađena u odnosu na mesto u kojem smo boravili. Stečene navike sa putovanja negujemo i širimo na prijatelje, porodicu i druge ljude, i na taj način pravimo promenu.
“Putovanja I odmori su luksuz”
Ukoliko dok čitate ovo mislite da su putovanja luksuz i da nisu pristupačna svima, varate se. Prošetajte do najbliže turističke agencije i u njoj ćete naći jednodnevne izlete za obližnje gradove susednih država ( Temišvar, Bijeljina – etno selo Stanišići, Segedin, Budimpešta, čak se i u ponudi mogu pronaći malo udaljeniji – Venecija i Beč). Banje su izuzetno privlačne u toku zimskih meseci kao i letnjih (Mako, Morahalom…). Postoje i opcije koje ne zahtevaju pasoše. Sve što treba je da sednete u auto, autobus ili voz i odete do obližnje planine, grada koji vam je na dohvat ruke. Ukoliko mislite da naša država nema šta da ponudi, ponovo se varate. Prihvatite izazov i pogledajte iza ćoška – sigurna sam da ćete pronaći nešto čudesno. Ali, upozoravam vas, jednom kada postanete svetski putnik, teško je stati.
„Pustolovina pozorišta jeste pustolovina umetnosti čija se funkcija, pa čak i priroda neprestano menjaju“ – Žan Divinjo
Da bismo započeli diskusiju o pozorišnoj umetnosti danas, moramo se osvrnuti na njenu prošlost i značaj za razvoj naše civilizacije. Pozorište je počelo na ulici – grupa umetnika, glumaca, bi se okupila i spontano sakupila publiku improvizovanim malim predstavama zabavnog karaktera. Joakim Vujić osnovao je prvi ,,Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu’’ (1835-1836), u kojem je bio direktor, dramaturg, reditelj, glavni glumac, prevodilac i adapter dramskih dela, zbog čega imao titulu ,,oca srpskog pozorišta’’. Prva profesionalna pozorišna grupa nastala je u Novom Sadu 1838. godine.
Neki od naših najznačajnijih pisaca koji su pisali dramska dela za pozorišne predstave bili su Jovan Sterija Popović (1806-1856), Laza Kostić (1841-1910), Đura Jakšić (1832-1878), Borisav Stanković (1876-1927) i Branislav Nušić (1864-1938).
U Srbiji danas radi 35 profesionalnih pozorišta. Tri visoke škole za pozorišno obrazovanje (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Akademija umetnosti u Novom Sadu i Fakultet umetnosti u Prištini). Dva pozorišna muzeja (Muzej pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu i Pozorišni muzej Vojvodine u Novom Sadu). U okviru pozorišta postoje različite umetničke i tehničke profesije koje se izučavaju u školama i drugim fakultetima u našoj državi. Među njima su: pisci, kompozitori, režiseri, koreografi, scenografi, dizajneri svetla i zvuka, inspicijenti, lektori, rekviziteri, krojači, scenski tehničari, i tako dalje.
„Pozorište i život su jedno te isto i nisu jedno te isto. Sastavljeni su od istih sastojaka, pa ipak pozorište ne bi postojalo kao oblik da se nije dogodilo nešto drugo.” – Piter Bruk
Za razliku od bioskopske sale ili zgrade muzeja, u pozorištu umetnost se oseća svim čulima. Zbog toga se razvila scenska umetnost, kao skup svih vizuelnih, audio, taktilnih i drugih efekata da bi se upotpunio i ostvario osećaj katarze. Neretko publika postaje neizostavni deo performansa, svojim delima utiče na ishod same predstave. Zbog toga pozorište često imitira život, pozornica i glumci ga čine prostorom gde ljudi istraže svoje najveće radosti i najbolnije tuge. Naša sposobnost da osetimo empatiju ovde je na najvećem testu, baš zbog toga što svaku predstavu gledamo kako nastaje pred našim očima. Osećamo energiju stvaraoca i duh glumaca koji bivaju ventil poruka i emocija pisca i umetnika.
,,Pozorište pokazuje stvarnost’’ – Dušan Kovačević
Kao i u filmu, svaka scena je umetničko delo za sebe, a svaka ta scena sastoji se od nekoliko delova koji takođe mogu biti posmatrani kao dela za sebe. Ono što odvaja film od predstave jeste to što je svaka izvedba iste predstave drugačija i može ostaviti potpuno drugačiji utisak na nas. Predstave nam nisu dostupne u svako doba dana i noći na našim pametnim uređajima. Nisu oblikovane kamerom, fotografijom i provučene kroz filtere produkcije. Predstave su jedinstvene, neponovljive, neuhvatljive celine koje mi moramo doživeti sami. One nam ostaju u sećanju, kako bi ih mogli kroz emocije i misli kasnije doživeti ponovo.
,,Na pozornici se prvo digne zavesa pa se tada odigrava drama. U životu to drugačije biva: najpre se odigra drama pa se onda podigne zavesa.’’ – Branislav Nušić
Dakle, zbog čega bi trebalo odlaziti u pozorište, maker i povremeno? Kao i filmovi, pozorišne predstave mogu biti kultne, imati status ,,lektire’’. Kao recimo ,,Radovan III’’. Neki od vaših omiljenih glumaca možda glume u pozorištima, gde ćete moći bolje da ih upoznate. Bez obzira na sve to, bili ljubitelj umetnosti ili ne, pozorišne predstave su predivan način da se upoznate sa našom kulturom, ali i samim sobom. Pozorište pomera granice od kada je nastalo. Izlazi iz svih mogućih okvira i konstantno napreduje. Predivan je način da se na kratko odvojite od ekrana, uživite se u priču na sat ili dva, naučite neke nove reči, pokrete, informacije… Karte za dečiju pozorišnu predstavu takođe su predivan poklon za bilo kog malenog člana vaše porodice, s obzirom da oni mogu birati između plesnih, komičnih, lutkarskih, dramskih i interaktivnih predstava.
Male pozorišne trupe sada su u usponu, festivali kao što su ,,Sterijino pozorje’’ i ,,BITEF’’ nude sve više različitog sadržaja. U Novom Sadu čak imamo i jedno malo pozorište ,,Promena’’ koje je proizvod studenata ,,Akademije Umetnosti’’. Možete da odete i slušate čitanje tekstova za buduće predstave amaterskih dramaturga. U ,,Srpskom Narodnom Pozorištu’’ ponekad možete naleteti na plesnu predstavu ,,Foruma za novi ples’’ koji se bavi modernim plesom.
Pozorište je deo naše tradicije i kulture, ne dozvolimo mu da odumre zbog naše lenjosti. Filmovi će uvek biti tu za nas, sačuvani na million strana. Nekada umesto bioskopa ili kafića izaberite pozorište, obećavam da se nećete pokajati.
Novi talasi šunda pod kojima se kao narod i dalje nalazimo počinju da stvaraju novi mentalitet kod ljudi koji kao da odbija kulturu i prihvata manjak iste kao normalu, a ne kao problem. Ako se ova pojava nekulture uopste i detektuje kao problem krivac je neko drugi, zar ne? Krivimo one kojima ne vidimo lice, one koji umesto nas odlučuju i izdvajaju samo 0,7 odsto procenata iz bruto društvenog proizvoda za kulturu i time nas smeštaju na dno lestvice evropskih država u polju kulture. Međutim, šta ako oni nisu ti koji su krivi za manjak kulture u zemlji? Šta ako smo mi ti koji su sami sebi rezervisali mesto na dnu lestvice?
Uticaj nekvalitetnih TV medija
Činjenica je da su ljudi, a posebno mladi i deca, izloženi uticaju nekvalitetnih medija što se smatra jednim od najvećih krivaca za manjak zastupljenosti kulture u današnje vreme. Jedan od takozvano najpopularnijih loših uticaja je prikazivanje visokobudžetnih programa zvanih rijaliti programi. Oni su prozvani kao najpopularniji izvor lošeg primera ponašanja i dobrog primera nekulture jer niko ne može da ospori činjenicu da te vrste programa loše utiču na ljude i samim tim i na kulturu. Mnogi se čak i iznenadjuju kada čuju kakvu visoku gledanost ti programi imaju, a znaju da se većina ljudi zgražava kada se rijaliti programi uopšte spominju. To je baš zbog te sramote koju predstavlja gledanje takvog programa, jer svi znaju da oni predstavljaju nemoral i neće da ih iko vidi kao konzumatore takvog programa, ali i dalje svesno nastavljaju ih prate. Drugi problem kod ovih programa je činjenica da su oni visokobudžetni. Novac koji je uložen u njih i još više novac koji se od njih dobija je za većinu građana, i to ne samo Srbije, nezamisliva svota novca. Samo razmišljanje o tome kakve se cifre vrte oko njih koji ne proizvode ništa korisno društvu, dok se za kulturu ili čak i neke važnije sfere izdvaja neuporedivo manje novca, izaziva bes. A ako to ne izaziva nikakvu reakciju, onda će barem morati činjenica da taj čitav mehanizam pokreće društvo više nego bilo ko drugi. Ne postoje tačni razlozi za popularizovanje ovakvih programa, ali najverovatniji razlog je to da su oni izvor lake zabave.
Lako se upija to što oni imaju da prikažu, mentalni napor je takoreći nepostojeći i konstantno se neki konflikti dešavaju koji prave iluziju dinamičnosti koju ljudi obično i najviše traže. Zato su i konzumatori ovakvih programa ljudi koji su izgubili neku svoju životnu dinamiku, najčešće stariji ljudi i oni svojim redovnim praćenjem rijalitija dovode do povećanja njihovog budžeta , time i njihove popularizacije zbog čega se oni kao popularni proizvod kroz druge oblike nameću i mladima. To je uprošćenija verzija kruga kroz koji se ovakve emisije rangiraju u popularnosti i zauzimaju neko svoje mesto u društvu. Zaključak bi onda bio da smo mi ti koji bi trebali više da brinu o svojoj zajednici i o ljudima koji su u većoj mogućnosti da pri izlganju ovakvom sadržaju zapravo pokleknu pod njihov uticaj. Iako je to nešto što bismo mi trebali da uradimo i na šta treba da obratimo pažnju, ne možemo zaboraviti da ovo nisu jedini izvori nekulture.
Uloga novinarstva u društvu
U današnjim medijima javlja se problem nepismenosti, ne poštovanja gramatičkih pravila i uopštenog zanemarivanja osnovnih novinarskih pravila. Ova pojava kod ljudi dovodi do smanjenog vokabulara i zanemarivanja onoga što je osnov svega i svake kulture, a to je jezik. Nepoštovanje njegove istorije i pravila dovodi do raznih propusta, posebno u novinarstvu, što nam donosi mnoge naslove i vesti koje su frapantne ali ne i informativne, što nas zapravo ostavlja sa neznanjem o pre svega političkoj situaciji koja bi trebala sve da nas ,makar na lokalnom nivou, zanima. Tako mi postajemo lako manipulativna gomila a da to ni ne primećujemo. Plasiranjem tekstova, najviše u tabloidima, koji sve više pišu sa glavnom namenom da budu pitki i primetni od strane potrošača dolazi do ozbiljnih oštećenja društvene kulturne strukture jer šta je uopšte neinformisano društvo koje svoj jezik ne poštuje?
Borba protiv nekulture
I opet, na kraju smo mi(kao društvo) oni koji ovakav sadržaj moraju da izbegavaju i selektuju svaki fragment svog kulturnog života. Primarni razlog za tim je očigledan, ali postoji i onaj širi koji često zaboravljamo odnosno da je od (nažalost neophodnog) rata protiv nekulture jedino bitnije zapažanje kulture. Ne zaboravite taj deo vaše društvene odgovornosti jer će ipak komad Snežane Gnjidić- ,,Ajnštajnova žena“ biti prvi komad iz Srbije koji će svoju premijeru doživeti u engleskom prevodu u profesionalnom pozorištu u Vašingtonu 5. marta, zbirka eseja Ive Draškić Vićanović pod nazivom ,,Zavođenje uma, ogledi iz estetike“ je nagrađena od strane Udruženja likovnih umetnika, primenjenih umetnika i dizajnera Srbije na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i još mnoge druge predstave doživljavaju svoju premijeru, dodeljuju se nagrade, pišu se knjige, možda čak i bliže vama nego što ste mislili. Kultura nije rezervisana sa prošlost i dalje postoji, i dalje živi zato je izaberite u moru nekvaliteta i ne zatvarajte oči nad svim onim što je stvorila i što još ima da ponudi.
