Isidora Sekulić – Duboka misaonost i zrela književna reč
Isidora Sekulić rođena je 18. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Detinjstvo je provodila u Rumi i Zemunu, a školovala se u Somboru i Pešti gde je 1892. godine diplomirala matematiku i prirodne nauke. Isidora je radila kao nastavnica prvo u Pančevu, a potom i u Šapcu. Nastavila je svoju karijeru nastavnika, kao i mnoge druge školovane žene, i 1919. godine držala je nastavu i u Beogradu. Isidoru su krasile inteligencija, skromnost i radoznalost. BIla je književnica, prevodilac, esejista i kritičar. Samoću je smatrala pozitvnom, jer ona ona bila uslov da se čovekov rad razvija. Isidora je mir, ćutanje i rad smatrala ključnim za razvoj čoveka u duhovnom smislu. Sve to je pripisivala muškim uslovima, koji su bili povezani sa njenim vaspitavanjem i odrastanjem uz oca koji su imali uticaja na razvoj njenog karaktera, a kasnije i stvaralaštva.
Isidora je kao vrlo mlada ostala bez majke, pa se njen otac Danilo sam starao i vodio brigu o njoj, kao i o njenoj braći Dimitriju i Predragu. Pored majke, vrlo rano je ostala i bez brata Predraga koji je umro u sedmoj godini. Sve to je imalo uticaja na Isidoru koja je dobila strah od bolesti i smrti. Sve se to kasnije provlačilo i kroz njena dela. Isidora je bila vrlo usamljena i ozbiljna, a ona je tvrdila da je to nasledila od oca. U svom delu “Saputnici”, već u prvoj rečenici je svim njenim čitaocima približila sliku prave Isidore i sve dece koja koja su ostala sama. Jovan Dučić smatrao je da je njena knjiga „Saputnici“ jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj kniževnosti, jer je takvo delo sa puno topline mogao da napiše samo neko ko j eduboko nesrećan čovek.
Školovala se u Novom Sadu u “Višoj devojačkoj školi”. Isidora je iskazivala veliko interesovanje prema književnosti, pa se uvek po znanju jezika i spremnosti da uči još više, izdvajala od svojih vršnjaka. Međutim, dobro su joj išle i prirodne nauke jer je Isidora bila veoma vredan i uzoran đak. Zbog svoje ljubavi prema književnosti, našla se na meti svojih školskih drugara koji su počeli da je ismevaju, a Isidora je rešenje našla u bežanju – „U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Isidoru Sekulić je 1900. godine zadesila teška tragedija. Prvo joj je u aprilu mesecu preminuo otac Danilo, a zatim u julu i brat Dimitrije. Otac i sin sahranjeni su na zemunskom pravoslavnom groblju, gde je Isidora provela mnogo vremena. Provodeći dosta vremena nad njhovim grobovima, Isidora je upoznala starog grobara Nikolu. Kako su se vremenom sprijateljili, on joj je pričao mnoge tužne priče i sudbine koje su zadesile zemunske porodice, ali i o ličnostima koje su tu, na tom groblju, počivale. Prateći i slušajući priče starog Nikole, odlučila je da sve zapisuje u “crnu svesku”. Tu svesku je Isidora uvek nosila sa sobom na groblje i sve te priče je uobličila i objavila u svom najboljem delu “Hronika palanačkog groblja”. Roman je zbirka od sedam novela gde je najpoznatija Gospa Nola. Nažalost, Isidora je tu svoju svesku spalila pred smrt.
Isidora Sekulić je bila svetska putnica. Bila je Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Rusiji, Africi, Maloj Aziji i Norveškoj. Upravo tamo je Isidora pronašla potreban mir, uživajući u šumama i fjordovima. Okupirana priodnim lepotama Norveške, inpirisana Isidora 1914. godine stvara putopis “Pisma iz Norveške”. Osim toga, Isidora je tamo upoznala i doktora Emila Stremickog. Ona se udaje za njega, međutim on umire nedugo nakon njihovog venčanja. Ovo je još više uticalo na Isidoru, koja je nakon svih gubitaka koje je doživela postala hladna i zatvorena. Retko je ostvarivala bliske kontakte, nije se više udavala i nije imala dece. Isidora Sekulić je živela vrlo povučeno, u svetu koji je skrojila samo za sebe. Taj svet je podrazumevao dosta knjiga i samački život, jer je bila bolešljikava.
Isidora Sekulić je bila poliglota i govorila je sedam jezika. Doktorirala je u Nemačkoj 1922. godine, a radila je kao nastavnica matematike, a kasnije francuske književnosti.
Isidorina dela su ocenjivana kao ona sa subjektivnim karakterom koja su izuzetno lična. U njenoj prozi leže jaka i duboka misaonost, psihološka introspekcija, kao i zrela književna reč. Živela je vrlo skromno, dok je popodnevni odmor smatrala za gubljenje vremena. Nisu je zanimala ni ogovaranja drugih žena.
Isidora je bila članica velikog broja udruženja. Vrlo često je oranizovala druženje u svom stanu gde se vodila rasprava o književnosti, ali i o umetnosti. Njena dela su inspirsana starenjem čoveka, njegovim razmišljanjima, razlozima postojanja pišući novele, romane, putopise, eseje, pripovetke itd. Sve to je bila velika novina u srpskoj književnosti.
Postala je dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka 1939. godine i važeći za jednu od najobrazovanijih Srpkinja vremena u kom je živela. Isidora Sekulić je 1950. godine postala prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovim izuzetnim dostignućem, odbor akademika SANU ju je uvrstio u spisak 100 najznačajnijih Srba.
Isidora Sekulić je ostala posvećena lepoti smislene reči i za života je stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinnja svog vremena. Zahvaljujući putovanjima kroz svet, Isidora je bila upoznata sa mnogim kulturama, jezicima, kao i umetničkog izražavanja. Sve to je pomoglo da kao pisac, tumač književnih dela i prevodilac doprinese joše većem kulturnom i kniževnom stvaralaštvu Srba. Njeno književno umeće i talenat za pisanje prikazalo se u delima “Zapisi”, “Mir i nemir”, “Đakon bogorodične crkve”. Isidora Sekulić je bila rodoljub, nije se stidela svojih korena i svog porekla. To se najbolje pokazalo kroz delo “Zapisi o mome narodu”. Isidorina dela “Govor i jezik, kulturna smotra naroda”, “Analitički trenuci tame”, “Njegošu knjiga duboke odanosti” predstavljaju vrhunac njenog esejskog stvaralaštva i po mnogima, žena koja je pisala muški. Isidora Sekulić je važila za izuzetno inteligentnu ženu koja je bila vrlo empatična i pored svih njenih dostignuća vrlo skromna. Njena dela krase “duboka misaosnost i zrela književna reč”.
Isidora Sekulić je preminula 5. aprila 1958. godine u Beogradu u 81. godini života. Zahvaljujući njenom radu i trudu, od 1968. godine Opština Savski venac dodeljuje književnu nagradu “Isidora Sekulić”. Svoju ličnu biblioteku je ostavila Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković, a tamo se nalazi i njena Spomen-soba. Pored toga, ostavila je i zbirku rukopisa, nameštaj radne sobe sa pisaćom mašinom, lične predmete, ali i 21 umetničku sliku. U njenu čast gimnazija u Novom Sadu nosi ime po njoj – Gimnazija “Isidora Sekulić”.
“Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija.”
Autorka: Vanja Urošev
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
