Iskustvo u Istraživačkoj stanici Petnica

Istraživačka stanica Petnica jeste obrazovna i naučna institucija jedinstvena na ovim prostorima. Smeštena u selu blizu Valjeva, nastoji da nauku i kritički pristup približi primarno srednjoškolcima, a potom i osnovcima, studentima i nastavnicima. Ovo je mesto koje se dosta razlikuje od obične nastave u školama, teži tome da mlade osnaži da počnu samostalno da istražuju. Čini je kompleks od četiri zgrade u kojima se nalaze sve sale i učionice, laboratorije, biblioteka, spavaće sobe i menza. Svaki seminar ima rukovodioca, kao i stručne saradnike, odnosno, studente. Predavanja drže stručnjaci iz različitih oblasti, kako iz Srbije, tako i iz inostranstva.

Prvi put sam čula za Petnicu početkom sedmog razreda u Centru za talente u Beogradu, i to od bivše polaznice, koja mi je tada bila mentorka. Zainteresovalo me je mesto na kome bih mogla da učim na neki inovativniji način. Kasnije sam na sajtu saznala za program Letnje naučne škole namenjen učenicima osmog razreda. To je višedisciplinarni program koji svojim učesnicima pruža šansu da se upoznaju sa principima i metodama naučnog istraživanja, kao i da čuju ponešto o svakom seminaru na koji mogu otići tokom srednje škole.

Popunila sam prijavu, dobila informaciju da sam primljena i, na kraju, septembra 2015. godine, počela svoje putovanje. U periodu od dve nedelje imala sam šansu da upoznam još 80 vršnjaka iz cele Srbije. Tada sam beskonačno zavolela ovo mesto. Shvatila sam da učenje ne podrazumeva samo čitanje udžbenika i beskrajno pamćenje činjenica, već može da bude interaktivno, kreativno, duhovito i zanimljivo. Dobila sam podstrek da se dalje razvijam.

Koncept i kako se prijaviti

Srednjoškolski programi imaju najviše polaznika. Tu spada 20 seminara – od biologije, fizike i hemije, koji se redovno uče u školama, preko dizajna, geonauka i lingvistike, do različitih interdisciplinarnih seminara – eksprimentalne biologije i hemije, društvenih  i tehničkih nauka. Prijave obično počinju u oktobru, a završavaju se krajem novembra. Potrebno je popuniti formular, napisati autobiografiju, kao i esej na jednu od tri ponuđene teme. Tu treba pokazati svoju kreativnost i motivaciju. Pored toga, profesor piše i šalje detaljno mišljenje o učenikovom radu i angažmanu. Polaznik se, ipak, ne prijavljuje za posebnu temu, već u prijavi može da naznači koja ga od datih oblasti najviše interesuje, a i da navede koja ga pitanja posebno zanimaju.

Prvi seminar služi za dobijanje teorijskog osvrta, a tome doprinose brojna predavanja, vežbe i slično. Polaznici tu dobijaju svoje zadatke i istražuju određene pojmove iz date oblasti. Nakon toga sledi letnji seminar na kom se dobija prilika za sprovođenje određenih eksperimenata i istraživanja, što samostalno, što u timovima. To je način da se pokaže i dodatno približi pravi istraživački rad. Poslednji u nizu jeste jesenji seminar. Nakon njega, završen je prvi ciklus.

Polaznici tada imaju mogućnost da se prijave za drugi seminar, ali i da nastave na istom. Ako izaberu da ostanu, u drugom ciklusu pišu i sprovode svoja istraživanja. Umesto pisanja eseja, pišu predlog projekta. On uglavnom podrazumeva teorijski aspekt, istraživačko pitanje i metodologiju koju polaznik namerava da koristi da bi došao do odgovora na to pitanje. Tokom izrade projekta, pomoć mentora je zagarantovana. Na kraju drugog ciklusa i odrađenog projekta, konkuriše se za Konferenciju. Kvalitetni i originalni radovi se prezentuju u decembru i sledeće godine bivaju objavljeni u Zborniku radova.

Predrasude

Često se može čuti da u Petnicu idu samo ,,štreberi”, odlični učenici sa velikim uspesima na takmičenjima, da je potrebno veliko predznanje da bi se neko prijavio. Ne bih rekla da je išta od toga istina. Ovde se vrednuju motivisanost, želja za radom i napretkom, a ne ocene. Upravo zato se često i ističe da se posle Petnice ne dobijaju nikakav sertifikat ili diploma. Dobijaju se znanje, iskustvo, što se baš i ne može izmeriti. Verujem da ovde važi – dobijaš koliko daješ. Na kraju, kvalitet seminarskih radova, istraživanja, znanje sa predavanja, za sve to sami moramo da se potrudimo i odlučimo šta želimo da radimo sa njima. Predavači, mentori i saradnici, tu su da nam pomognu, ali ne i da rade posao umesto nas. 

Istina je da jedne godine uglavnom možete biti samo na jednom programu, koji se fokusira na jednu naučnu oblast (izuzev multidisciplinarnih seminara). Ipak, to ne znači da ne postoji dodir sa drugim naukama. Seminari se često planski spajaju, kako bi određena predavanja bila prilagođena polaznicima više seminara. Tako, na primer, kada sam bila na seminaru psihologije, zajedno sa polaznicima sa biomedicine imala sam predavanje koje se ticalo vakcina. U prvom delu, slušali smo o tome kako vakcine zapravo rade. Sa druge strane, razbijali smo mitove o povezanosti autizma sa vakcinama i čuli nacrt ankete koja je bila planirana za roditelje kako bi se utvrdili njihovi stavovi o ovoj pojavi. Na kraju, tu su i sami polaznici. U razgovoru, jedni od drugih možemo da saznamo mnogo o različitim naukama i temama.

Šta sam ja radila

Kao srednjoškolka, učestvovala sam na seminarima psihologije i antropologije. Iako pohađam prirodni smer u gimnaziji, oduvek su me zanimale društvene pojave, samim tim je i prijavljivanje za baš ove seminare bilo logičan potez. Nisam znala šta treba da očekujem.

Seminar psihologije

Prve dve godine, kada sam išla na program psihologije, nisam ni imala predstavu o tome šta ona sve podrazumeva, jer sam taj predmet dobila tek kasnije. Svakako, program je bio prilagođen mom postojećem (ne)znanju. Mogla sam dosta da naučim, kako o percepciji, rađenju anketa, kliničkoj psihologiji, tako i o filozofiji nauke, diskriminaciji.

Seminar nije bio usredsređen samo na teorijski deo, već smo imali priliku da analiziramo filmove i sami planiramo metodologiju, a kasnije i sprovodimo mala istraživanja. Situacija se zakomplikovala kada je bilo vreme pisanja projekta. Puno vremena mi je trebalo da smislim ideju, potom i da nađem literaturu. Na kraju sam saznala koliko rupa je ta ideja imala.

Potraga za drugim idejama bila je još teža, jer ni sama nisam znala šta me tačno zanima i šta bih volela da proučavam. Iako sam došla sa idejom da želim da studiram i da se kasnije bavim psihologijom, ovde sam shvatila da to zapravo nije za mene. Seminar mi je ostao u lepom sećanju, svakako bih ga preporučila. Zahvalna sam što sam imala priliku da čujem dosta stvari od kvalitetnih predavača, što sam dobila podršku i savete mentora, ali posebno sam zahvalna na prilici da shvatim da se više pronalazim u nekoj drugoj oblasti.

Seminar antropologije

Na atropologiju sam se prijavila u trećem razredu i ostala sam tu i kao maturant. Za ovaj seminar sam prvi put saznala pomoću brošure gde se opisivao njen socio-kulturni karakter. Kako sam mogla da procenim, ovaj program je bio najsličniji mom prethodnom izboru, a mogao bi da odgovori na pitanja na koja psihologija nije mogla. Iako sam tek posle letnjeg seminara mogla da kažem da stvarno znam šta je antropologija, nisam se prevarila. Sada je to čak jedna od mojih želja za studiranje.

Isto kao što se na seminaru psihologije nije pričalo samo i isključivo o teoriji, tako je bilo i ovde. Ova oblast je jako široka i opšta, pa se različite društvene pojave mogu tumačiti iz ovog ugla. Naravno, trebalo je i dosta vremena da shvatim šta sve i kako antropologija proučava. Predavanja su govorila o nacijama, kapitalu, religiji, ali i sportu, rodu i polu, medicini, obrazovanju. Od ljudi sa drugih seminara često čujem da je za nas karakteristično da govorimo da je sve socijalni kontrukt. Iako nisam znala šta bi trebalo da očekujem, dobila sam više nego što sam mogla i da zamislim. 

Zašto se prijaviti

Petnica može da se pohvali svojim akademskim kadrom i kvalitetom predavanja, ali ja verujem da Petnicu zapravo čine ljudi. To su mladi koji su zainteresovani da istražuju i otkrivaju nove stvari. Znam da se mnogima dešavalo da u svojoj sredini nemaju priliku da sa drugima pričaju o ,,ozbiljnijim” temama ili, pak, ne znaju kome da se obrate ili šta da traže kad žele da znaju više o nekoj temi. Ovo je upravo mesto gde se svi ti problemi rešavaju. Bez lažnog ukrašavanja, rad zna da bude naporan. Mislim da nije prošao seminar, a da po povratku nisam prespavala ceo jedan dan. Često sam znala da se nerviram, kada ne mogu da smislim ideju za projekat, ili kada ne razumem stručnu literaturu koju čitam.

Sa druge strane, vreme koje sam provodila sa ljudima na seminaru rodilo je u nama timski duh. Najčešće postoji neko ko će više znati o datoj temi, kom neki deo više ide. Zajedno smo iščitavali tekstove, međusobno jedni drugima proveravali radove, nudili kafu kada ne spavamo, pa i čuvali mesto na ručku. Naravno, tu su i ljudi koji su pohađali druge seminare, a upoznala sam ih jer smo u isto vreme bili u stanici. Predstavili su mi oblasti koje njih zanimaju, a i svoja istraživanja.

Šta ostaje

Definitivno, jedna od najlepših stvari koje nosim iz ovog mesta su uspomene i poznanstva. Za ovih 5 godina, više puta sam čula obraćanje Nikole Božića, programskog direktora. Stalno je ponavljao kako će nam ljudi koje smo tu upoznali značiti i biti od pomoći i u budućnosti. Verujem da je u pravu. Istina je da, na koji god seminar ili trening da sam išla van škole, uvek se tu nalazio neko ko ide, ili je išao u Petnicu. Spaja nas zajedničko iskustvo. Svi znamo koliko su cheesecake iz prodavnice i pohovani kačkavalj za večeru dobri, kako se noći provode u računarskoj sali dok se pišu seminarski, zajedno smo igrali mafije ili neke druge igre. 

Na kraju, verujem da je ovo prilika za svakog srednjoškolca i srednjoškolku, i da treba da znaju da pravi utisak ne može da se prenese, već mora da se doživi. Tako bih svakoj osobi koja razmišlja da se prijavi rekla: ,,Uradi to!”

Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!