Jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka – Anica Savić Rebac
Anica je rođena u Novom Sadu 1892. godine u uglednoj porodici. Bila je jedino dete Milana Savića koji je bio književnik i prevodilac, dok je njena majka Julijana bila domaćica. Pošto je Julijana u svojoj 33. godini rodila ćerku, što bilo poprilično kasno za ono vreme, Anica je uživala ljubav i pažnju svojih roditelja. Kako bi Anica bila obrazovana žena, Milan i Julijana su uložili dosta vremena i truda u njeno odrastanje, a potom školovanje. Kao gimnazijalka je čitala antičke i moderne pisce, ali i prevodila, dok je sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu. Anica je kao sedamnaestogošinjakinja napisala prvi esej.
Centar okupljanja velikih književnika, umetnika, ali i ostalih značajnih ličnosti početka prošlog veka, bila je upravo kuća Savića. Na taj način, Anica je odrastala i upijala znanje i iskustva istaknutih ljudi kao što su Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Uroš Predić, Simo Matavulj i mnogi drugi koji su posećivali njihov porodični dom u Novom Sadu. Zahvaljući posetama cenjenih ljudi, Anica je sa njima održavala kontakte i vodila određene intenzivne prepiske, a neki od tih ljudi su Miloš Crnjanski i Milan Kašanin. Prijatelj kuće Milana Savića bio je pesnik Laza Kostić koji i na očinski način pratio razvojni put male Anice. Njegovaa štićenica i ljubimica bila je upravo Anica i njene prve pesme opisao je rečima: “Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu”.
Anica Savić je 1909. godine završila osnovnu školu u Novom Sadu, dok je srednjoškolsko obrazovanje pohađala je u Srpskoj pravoslavnoj devojačkoj školi, a osim toga išla je u Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju. Kao jedina devojka u svojoj generaciji, maturirala je 1909. godine. Kako bi nastavila svoje obrazovanje, cela porodica se seli u Beč, gde ona odlučuje da upiše klasičnu filologiju. Zbog izuzetnog talenta i dara za učenje jezika, Anica je vrlo lako savladala nemački, francuski i engleski jezik. Kako se već u najranijim godinama svog života opredelila za svet helenske književnosti i kulture, to će joj ostati celoživotna književna i naučna preokupacija i zainteresovanost. Kako je bila u centru evropske kulture, sarađuje sa velikim brojem svetskih intelektualaca – Hansom Lajzengangom, Ludvigom Radermaherom, Tomasom Manom, Rebekom Vest. U periodu Prvog svetskog rata Anica se sa porodicom vraća u Novi Sad gde provode ratno stanje i upravo godine rata za nju predstavljaju period stagnacije u formalnom obrazovanju. Anica je diplomirala 1920. godine, a njen san je bio da radi na fakultetu. Međutim, Anica je najveći deo svoje karijere profesora provela u gimnazijama u Novom Sadu, Beogradu, Skoplju, kao i Sarajevu.
Godinu dana nakon diplomiranja, Anica se udaje za Hasana Rebca koji je bio Srbin muslimanske veroispovesti. On je diplomirao na Sorboni orijentalne jezike. Njihova ljubav bila je puna razumevanja i podrške, uprkos predrasudama okoline da njihova ljubav nije dovoljno jaka da istrpi političke i nacionalne izazove, ali i verske. Hasan je bio učesnik u balkanskim ratovima, ali i u Prvom svetskom ratu, dok je u međuratnom periodu bio službenik Ministarstva vera Kraljevine SHS. Međutim, njihov brak gde su bile prisutne pravoslavna i muslimanska vera, nikad nije naišao na razumevanje ni jedne, ali ni druge sredine. Mnogim ljudima iz Hasanovog okruženja je smetalo to što je Anica previše orbazovana, dok je u Aničinom slučaju novosadskim i beogradskim krugovima smetala njena udaja za muslimana.
U trećoj beogradskoj gimnaziji Anica je angažovana kao profesorka latinskog 1922. godine. PEN centar je osnovan 1926. godine u Jugoslaviji. Anica Savić Rebac je kao afirmisana pesnikinja i esejičarka, zajedno sa Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u članstvo PEN-a. Anica sa grupom beogradskih intelektualki 1927. godine osniva Jugoslovensku granu Internacionalne federacije univerzitetski obrazovanih žena, a osnovna delatnost ovog Udruženja jeste odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena. Anica je 1929. godine objavila svoju zbirku pesama Večeri na moru. Pošto su Hasan i Anica bili pristalice jugoslovenske ideje, poslati su u Skoplje gde je bilo mnogo istaknutih političara, umetnika i intelektualaca, da šire ideju Jugoslovena.
Tokom života u Skoplju, Anica je bila predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena. Doktorirala je Beogradskom univerzitetu 1932. godine i promovisana je u zvanje doktora nauke, a nakon toga u Skoplju objavljuje svoju prvu knjigu Pretplatonska eratologija. Pošto je doktorirala, Anica nastavlja da objavljuje veliki broj studija, kao i eseja. Paralelno sa naučnim i istraživačkim radom, bavi se i prevođenjem srpskih dela na strane jezike. Prevela je Njegoševu Luču mikrokozmu, a partizanske pesme na engleski. Pored tema vazanih za helenizam, ona piše o Geteu, Spinozi, Tomasu Manu. Objavljuje 1936. godine knjigu Platonska i hrišćanska ljubav. Takođe, u godinama oko Drugog svetskog rata započela je svoj angažman i u Antifašističkom frontu žena (AFŽ).
Hasan i Anica se vraćaju za Beograd pošto on nije uspeo da se pridruži partizanima. Po povratku u Beograd oboje su bez posla (oboje prevremeno penzionisani) i bez stana. Jedno vreme “stanuju” u jednoj učionici Filozofskog fakulteta koju rano ujutro napuštaju da bi mogla da služi svojoj nameni. Pored velikog broja objavljenih naučnih radova Anica Savić Rebac je primljena na Beogradski univerzitet tek 1946. godine. Naišla je na veliki otpor i protivljenje njeniih članova, jer su znali da je Anica izuzetna intelektualka. U tom momentu, Anica Savić Rebac je jedina profesorka na Univerzitetu i predavala je istoriju rimske književnosti i latinski jezik.
Početkom pedesetih godina prošlog veka, Hasan je teško oboleo i preminuo. Anica je to vrlo teško podnela i te iste noći je pokušala sebi da prereže vene. Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena. Od namere o samoubistvu nije odustajala: čitala je literaturu o antičkim samoubistvima. Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu. Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom. Takođe je sastavila i testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj…
Kako tokom njenog života, tako ni nakon njene Anica Savić Rebac nije toliko prihvaćena u srpskoj nauci i kulturi koliko zaslužuje svoji dostignućima i predanim radom. Rukopisna zaostavština i njena biblioteka čuvaju se u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu, a umetnička kolekcija portreta, kao i nameštaj iz njenog salona u Matici srpskoj u Novom Sadu.
Autorka: Vanja Urošev
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
