Prva pijanistiknja veka – Jovanka Stojković
Imali smo dosta umetnika koji su u drugoj polovini 19. veka bili poznati u mnogim evropskim zemljama i ostavili veliki trag. Jedna od najznačajnijih je pijanistkinja, kompozitorka i koncertna pevačica Jovanka Stojković.
Danas je ime Jovanka Stojković retko poznato izvan muzičkih krugova. Darovita muzičarka Jovanka Stojković rođena je 5. marta 1852. godine u Temišvaru. Prema istorijskim izvorima stoji da je ona vanbračno dete plemića Petra Stojkovića i trgovačke ćerke Joane Buhler. Do danas se o Jovanki nije znalo iz razloga što u našoj muzičkoj istoriji nema kotinuiteta, ali ni interesovanja da se podaci o svim uspešnim kulturnim podvizima čuvaju, pišu i beleže. Iako nema mnogo pisanih podataka, posebno o ženama umetnicama, o ovoj talentovanoj pijanistkinji i njenom ranom životu smo zahvaljući trudu i istraživanju Stane Đurić Klajn saznali kolika je umetnička veličina Jovanke Stojković.
(Slika preuzeta sa https://www.pinterest.com/pin/363313894917771522/ )
Jovanka Stojković je učila od uglednog češkog pijaniste Aleksandra Drajšoka. Nakon toga, našla se kod najvećeg pijaniste svih vremena, mađarskog kompozitora Franca Lista. Ovaj cenjeni pijanista je primao samo najbolje od najboljih. Učitelj List je smatrao prvom pijanistkinjom današnjeg veka. Nakon završenih studija klavira kod Drajšoka i Lista, Jovanka odlučuje da se vrati u svoju domovinu. U proleće 1872. godine, dvadesetogodišnja obrazovana i talentovana pijanistkinja osvaja koncertne dvorane Novog Sada, Sombora, Vršca, Beograda, Pančeva, Subotice… Novosađani su je pak možda najviše zavoleli, a celokupan prikaz Jovankinih uspešnih koncerata, objavio je pesnik Jovan Jovanović Zmaj u listu “Zastava”.
„Jovanka se naročitom ljubavlju bavi sa potpunim veštačkim, savršenim, ili tako nazvanim „izvrsnim“ (klasičnim) proizvodima muzike. Pod njezinim devojačkim prstima uskršavaju sa celom dušom i srcem i telom najbujniji stvorovi velikih muzičkih umetnika. Ona ih razume u dubljini svoje duše i razgovara se s njima kao najprisnija prijateljica, svirajući najduže komade napamet bez pregledalice. Nema te teškoće od koje bi ona uzmicala, šta više ona je u koncertima svojim i birala najteže i najzamršenije veštačke proizvode. I opet ne mislimo da je njezina snaga u tome, njezina snaga izlazi najjače na videlo baš onda kada su joj prsti najmirniji, kada se ispod obojih ruku njezinih izliva ona nežna finoća, u kojoj po jedan glasak, po jedna suglasnica u stanju je da prodre do najtajnijega kutka u živom ljudskom srcu.“ – Mlada Srbadija, 20 V 1872, str. 319.
Kada je sedamdesetih godina XIX veka ušla u muzički život Novog Sada, odvijalo se dobra vatrenog rodoljuba, kada su se patriotizam i nacionalnost ponosno iskazivali. Dok su muzički umetnici bili cenjeni i praćeni, devojke su većinom smatrane za građanskim gospođicama. One su u programu svog obrazovanja i školovanja imale muziku kao važan i neizostavan predmet. Muzika se smatrala i sastavnim delom obrazovanja tadašnje dece i omladine. Iako je zanimanje muzikom u to vreme smatrano amaterskim pozivom gde su devojke na to zaboravljale udajom i stvaranjem porodice, Jovanka je želela da se obrazuje i formira u ozbiljnog muzičara kome će to biti profesija.
Nakon uspešno održanog koncerta u čast Novosadskog pozorišta. Pošto je koncert u Novom Sadu prošao veoma zapaženo, ostali su poneki tragovi u štampi: „Srpkinja umetnica mišljaše da je to dužna umetničkom zavodu naroda svoga, koji ju je tako srdačno prihvatio. Koncert izaziva buru oduševljenja i ushićenja pre svega zbog njene izvanredne interpretacije, a potom i njenim rodoljubivim stavom prema omladini.”
Talentovana Jovanka odlučuje da se usavršava u Milanu. U Italiji je dve godine školovala svoj glas, jer je osim talenta za klavir, bila nadarena i za pevanje. Jovanka Stojković je širom Evrope držala koncerte. Ljudi su dolazi u Peštu, Beč, Grac i London kako bi čuli njen glas.
Srpska javnost sve do 1878. godine nije mnogo znala o Jovanki, kada se vratila u Novi Sad i udala za cenjenog advokata i novinara Branka Jovanovića. Taj brak nije dugo potrajao, jer Branko okončao svoj život samoubistvom u Beču. Nakon 1878. godine, Jovanka se vratila sceni kao pijanistiknja, kompozitorka i pevačica, a njeni koncerti su ponovo punili mnoge sale.
Kako je Jovanka postala i profesor klavira, ali i kompozitor, kreirala je „Varijacije na Svatovac“, „Fantaziju iz ruskih napeva“, „Varijacije na srpsku himnu, samo za levu ruku“…
Na svakom svom koncertu svirala je napamet, ne gledajući u note, a publika je nagrađivala vencima i cvećem. Njen raskošni glas je publiku očaravao i ostavljao bez daha. Repertoar je bio bogat, raznovrstan i kompleksan, gde je dominirao Franc List, najveći kompzitot tog vremena i profesor koji je bio siguran u njen talenat.
Svoj poslednji koncert Jovanka Stojković je održala u Srbiji 15. aprila 1881. godine. Posle te godine ime Jovanka Stojaković se ne pronalazi u našoj štampi. U Parizu je provela poslednje godine svog života, a Francuzi su prateći njene koncerte očarano nazivali brilijantnom slovenskom pijanistkinjom. Preminula je negde između 14. i 15. marta 1882. godine, dok je vest o smrti pijanistkinje veka preneta u novosadskom “Stražilovu” i somborskom “Bačvaninu”.
Po godinanama svog kratkog života bila vršnjakinja Stevana Mokranjca, Jovanka je mnogo pre njega stupila u naš svet muzike, nestala je pre nego što je ličnost Mokranjca počela da zrači u našoj kulturi i istoriji. Iako je živela kratko, Jovanka je ostavila trag u krugovima Novosađana, a svojim besprekornim umećem sviranja klavira i raskošnim glasom, očarala mnoge.
Autorka: Vanja Urošev
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
