Mladi i politika

Zbog čega sve treba da nas interesuje šta pričaju na vestima?

”Da li si čula šta se dešava trenutno u Crnoj Gori?”

”Nisam, na šta tačno misliš?”

”Ma, na stanje u Vladi i celoj zemlji trenutno… bilo je na vestima, dosta portala je širilo vest. Baš je aktuelna tema.”

”A, ne, ne pratim ja politiku. Meni je to sve jako depresivno. Moja mama kad gleda Kesića njoj je to smešno, meni je žalosno. Što manje znam manje će me pogoditi.”

Toliko često sam bila deo ovakvih razgovora, čak ih često i inicirala. Zbog toga me čudi kako za 5 godina nisam upoznala više od 10 ljudi svog godišta koji ponekad prelistaju naslove ili pogledaju vesti. Ili bar neku informativnu emisiju. Zaprate instagram lokalnog portala ili uopšte kada im iskoči neka vest je ne zaobiđu.

Oduvek mi je bilo čudno kako mi, koje najviše treba da interesuje šta se oko nas dešava (ne mislim na tračeve u školi niti koja boja kose je sada in), zapravo ne pratimo jedini izvor informacija koji može da nas uputi u situaciju u našoj zemlji.

Mi smo ti koje najviše treba da interesuje šta se dešava oko nas samih.

Bilo da jednog dana želite da otputujete u toplije krajeve ili da generalno mislite da politika nije nešto o čemu treba da se razgovara, treba da imate svoj stav o onome što se dešava u našoj zemlji. Evo i zbog čega – kada smo upisali prvi razred osnovne škole saznali smo da imamo pravo da na svakih 45 minuta imamo pauzu od 5 minuta i da jednom u toku školskih časova imamo pauzu od 15 minuta. To su nam rekle učiteljice, učitelji, nastavnici, direktori, psiholozi. Da smo tada okrenuli leđa i odlučili da nećemo slušati, ne bismo bili svesni šta znači zvono za kraj časa. Ne bi znali da možemo da izađemo napolje da se igramo. Odnosno, bili bi uskraćeni svog prava na odmor. I to ne zbog toga što nam ga neko ne daje ili nam ga zabranjuje. Samo zbog sopstvenog neznanja.

Tako je i sa zakonima. Jednog dana kada se budete zapošljavali, poslodavac vas može prevariti i reći da u toku 8 sati rada možete jednom da odete na pauzu. Samo da nešto brzo da pojedete i morate se odmah vratiti na posao. Dok naš zakon nalaže da za osmočasovni rad sledi pola sata pauze. Bez izuzetaka. Što ste bolje upućeni u svoja prava, umećete bolje da ih iskoristite.

Sigurno ste se nekada našli u situaciji da stojite na autobuskoj stanici i čekate autobus pola sada gledajući u mobilni telefon. Kako vreme prolazi, 45 minuta, sat vremena, postajete sve više bešnji jer autobus nije stigao. Odete na sajt Javnog gradskog sobraćajnog preduzeća i vidite da autobus koji vi čekate ne saobraća ceo dan zbog maratona ili neke druge javne manifestacije. Zbog toga je korisno pratiti gradske informativne portale, makar na nekoj od društvenih mreža koje koristite.

Što ste bolje upućeni u svoja prava, umećete bolje da ih iskoristite.

Ali zašto u naslovu stoje baš vesti? Naravno, nisu sve vesti iste, nisu svi izvori pouzdani. Danas, da biste dobili konkretnu i čitavu informaciju morate čitati iz mnogo izvora i razgovarati sa ljudima o datoj temi. To sve radite ukoliko vam je određena informacija od velikog značaja ili vas mnogo interesuje. Ponekad je važno biti upućen, makar i površno. Bilo da su vesti na internetu, na televiziji, u novinama, na reklami, čitanje i slušanje će vam doneti površan osećaj atmosfere u kojoj živimo. Na nju ne utiču samo političari, na nju utiče celokupno stanje društva u kom živimo.

Gde god živeli, na jugu, severu, istoku ili zapadu, ove ili bilo koje zemlje, na vašu okolinu, životnu sredinu, cenu vaše kirije, platu vaših roditelja, vašu sigurnost, utiču i političari, i naučnici, i biznismeni i mnogi drugi faktori. Verujem da se svako od nas često oseća bespomoćno pod silama koje utiču na naš život, a na koje mi ne možemo da utičemo. Ako malo bolje razmislite o tome, našu nesigurnost podstiču ljudi koji ne žele da mi nešto promenimo. Neznanje je često najveća slabost. Pogotovo kada želimo da promenimo nešto na bolje, ili bar da se nešto spontano promeni na bolje.

Neznanje je često najveća slabost.

Pokušajem da razumemo zbog čega nam je loše u životu ili zbog čega se dešavaju neke negativne stvari koje nas muče, pokrećemo promenu koju želimo da osetimo u budućnosti. Interesovanjem, razmišljanjem, dolaženjem do ideja i zaključaka. Nakon toga razgovorom sa ljudima kojima takođe smeta ono što i nama smeta i ujedinjavanjem da bismo promenili nešto. Tako krećemo sa borbom. Svako od nas je odgovoran da svoj život učini boljim – a kako ćemo ga učiniti boljim ako zatvaramo oči i sklanjamo se po strani? Ako imate mogućnost da učinite nešto bolje za sebe, za svoju budućnost, učinite to.

Ako imate mogućnost da učinite nešto bolje za sebe, za svoju budućnost, učinite to.

U redu je osećati se nemoćno, ali, verujte mi, niste jedini. Bez obzira na koju stranu naginjete, koga podržavate i u šta verujete, svakako je bolje da budete upućeni u dešavanja oko sebe. Nije slučajno što na mnogo fakulteta postoji deo prijemnog ispita koji sadrži test opšteg znanja.

U mnogim zemljama interesovanje za politiku se podrazumeva kao sastavni deo svačijeg života, i u tim zemljama se živi dugačije nego kod nas. Možda kada bismo se i mi svi interesovali, bi kod nas bilo bolje? Možda bi birali drugačije ljude da vode državu i utiču na naše živote? Možda bi smo imali više sloboda i prava, a možda i ne? Možda se ne bismo plašili da stopiramo ili šetamo noću tihim ulicama? Možda bi nam plate bile veće a lekovi jeftiniji? Možda, možda, možda.

Ponekad male pobede, znače ogromne promene u društvu.

Imam san da ću jednog dana doći na šalter i da će mi se gospođa iza pulta nasmejati i reći ,,Izvolite, kako mogu da vam pomognem?”. To je možda čudan san, ali to je zemlja u kojoj želim da živim. Male pobede, kao što bi bila ta, značile bi za mene ogromnu promenu u društvu. Sama, ne mogu da učinim da se ona desi. Zato pišem ovaj tekst sa nadom da ću nekoga inspirisati da sledeći put kada im iskoči neka vest kliknu na link i pročitaju, a onda pročitaju i još jednu, i još jednu, i još jednu…

To je prvi korak. Korak koji ja danas pravim za sebe i ljude koji žele isto što i ja. Osmeh i ljubaznost, druželjubivost i radost u očima ljudi koje viđam oko sebe svakog dana. Zato me interesuje politika. Da bih jednog dana pronašla zajedničko mišljenje sa nekoliko ljudi sa kojima ću jednog drugog dana načiniti neku promenu na bolje. Bez obzira da li želite da sami učinite nešto ili ne, želeli da budete aktivisti ili se držite po strani. Onog dana kada neko nešto bude preduzeo za dobrobit svih nas će mu trebati podrška kako bi znao da ide u dobrom smeru.  Jedan korak, pa dva, tri, četiri, to je sve što je potrebno.

Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!