Potreba za menjanjem školskog programa i sistema
Obrazovanje je izuzetno važan proces koji treba da traje celog života. Školovanje treba da predstavlja obrazovanje i sticanje shvatanja potrebe za istim, kao i šire slike sveta koji nas okružuje. Osim toga, uloga poslednje pomenutog treba da bude esencijalna u integrisanju u društvo koje može da nam pomogne u stvaranju naše ličnosti i karaktera. Ipak, školski proces “školovanja“ nije školovanje kakvo treba biti, u dosta slučajeva. Škola danas ukazuje na važnost obrazovanja, ali je kontradiktorna sebi. Nakon završetka srednje škole, većina i dalje nema potrebu za obrazovanjem kojeg su obično stekli sasvim malo tokom procesa za koji su mislili da je školovanje, a u stvari je “školovanje“.
POGREŠNO VREDNOVANJE ZNANJA
Jedan od glavnih problema je samo ocenjivanje, tačnije, način ocenjivanja i značaj koji je pridodat istom. Ocene treba da daju bolju sliku učenikovog napretka, međutim, današnji sistem, ne daje tačan uvid. Upravo ta pogrešna potvrda znanja u vidu ocena, najbitnija tokom školovanja predstavlja mnogim učenicima nepotreban izvor stresa. Ta potreba za boljom ocenom kao primarnim ciljem, kojoj je današnji školski sistem dao veliku važnost i samo je pojačao, jako je pogrešna. Iako su ocena i znanje donekle povezani, suštinsko znanje teško da će biti pokazano školskim ocenjivanjem. Na taj način, školovanje gubi vezu sa obrazovanjem i tako u mnogo slučajeva predstavlja gubljenje vremena. Mislim da se ovaj problem može rešiti uvođenjem ispita iz oblasti kojima se bavimo na kraju svake godine, na osnovu njega bi naše znanje bilo vrednovano. To bi dovelo do dugotrajnog znanja i boljeg shvatanja onoga što se uči.
DA LI SE ZAPRAVO UČE PRAVE STVARI?
Do sada sam pisao o pogrešnom načinu vrednovanja znanja, ali ne i samom znanju koje treba da steknemo. Dugotajno znanje takođe gubi vrednost ako nije stečeno iz praktičnih razloga, ne predstavlja neku opštu kulturu ili nije stečeno zbog zainteresovanosti. Dakle, javlja se problem u tome što se u školama uči jako puno stvari koje ne spadaju ni u jednu od tih kategorija i što se kvantitet ceni više od kvaliteta – to ne daje nikakvu korist. Na primer, u mnogim stručnim školama se na naprednom nivou uči dosta stvari koje nisu uopšte povezane sa onim što je glavni predmet učenja te ustanove. Dakle, potrebno je zaista prioritizovati određene oblasti i predmete u zavisnosti od interesovanmja učenika.
Napomenuo sam praktičnu nastavu, treba da se uvede više rada na terenu i laboratoriji, ukoliko škola poseduje istu, treba podsticati eksperimentisanje, pravljenje ogleda i analiza. Škola treba da u učenicima podstakne istraživački duh, a ne da ih opterećuje nepotrebnim činjenicama i da ubija kreativnost. Ona treba podstaknuti učenike da kritički razmišljaju, a ne samo da upijaju informacije koje im se serviraju. Predlažem i uvođenje sticanja važnih životnih veština kao što su: upoznavanje sa poreznim sistemom, upravljanjem novcem, čak i pisanjem CV-a. Sve su ovo važne veštine iz razloga što nas čine spremnijim za ono posle škole. Ipak, ne treba se fokusirati samo na ono što smatramo korisnim. Spomenuo sam opštu kulturu kao važan činilac obrazovanja, ona to nije zato što nam donosi neku direktnu korist, već zato što pomaže u stvaranju jedne svesne i svestrane osobe, koja shvata svet oko sebe.
EFIKASNOST I SUŠTINSKE GREŠKE SISTEMA
Pored onoga šta učimo školi, bitna je i efikasnost. Vremena su se promenila, raspusti i trajanje škole su se nekada prilagođavali radnim obavezama đaka. Škola se i danas veže za tadašnju organizaciju vremena provedenog u školi, iako u današnjim uslovima nema potrebe za istom. Edukovanje i obrazovanje treba biti neprekidan proces, a predugi raspusti to ne dozvoljavaju. Predložio bih više kraćih raspusta koji bi trajali do dve nedelje i jedan veći letnji raspust od mesec dana. Pored toga, pomeranjem početka škole u 9 sati (što je slučaj u Finskoj) učenici bi bili produktivniji.
U svetu koji se prebrzo menja, škola dosta kasni sa sve neophodnijim inovacijama. Ne pripremajući učenike za budućnost, ona predstavlja, u mnogim slučajevima, gubljenje vremena ili čak izvor stresa za mnoge učenike. Sve se ovo dešava zbog programa koji ne podstiče individualnost, kreativnost i radoznalost. Potiskuje strast prema nauci i saznanju i time pogrešno predstavljajući obrazovanje. Na ove mane treba ukazati ukoliko želimo da živimo u boljoj sredini i društvu, jer to i jeste ono što škola treba pružiti.
Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!
