Ti si svoja svetinja ili avetinja!

Zamislite dva scenarija u čijoj glavnoj ulozi ste vi. Prva scena: ulazite u grand salu koju očigledno ispunjava visokoklasno društvo. Druga scena: ulazite u kafić koji vam je dobro poznat nakon višeputnog dolaženja. Na oba mesta vas čeka nepoznato društvo, a vi željni da upoznate nove životne prijatelje. U prvom scenariju šetaćete sa ispravljenim leđima, dok u drugom scenariju, bićete prirodno pogrbljeni. U oba scenarija ćete se smeškati više nego obično. Sa visokoklasnim društvom ćete pričati o temama u koje baš i ne možete da se uključite, a sa društvom u kafiću ćete verovatno naći teme koje oživljavaju dijaloge na duže vreme. U oba scenarija pokušavate da se prilagodite okruženju, da se stopite sa ostalima, menjate sebe da bi se drugima više dopali. Ni ne primećujemo te sitne promene dok se ne skupe u potpunosti. I čemu sve to? Da zadivimo publiku? Kako tu istu publiku da zadivimo, ako ne možemo sebe da zadivimo? Kako da upoznamo životne prijatelje, kada mi ni sebe ne poznajemo?

Taj prijatelj koga čežnjivo tražimo je konstantno sa nama. Svaki naš udah je propraćen njegovim izdahom, otkucaji srca nam se u isto vreme ubrzavaju kad se uzbudimo, delimo tugu i radost. Mi smo svoji verni životni prijatelji. 

Naš prijatelj u futuru

Veliku zagonetku čiji odgovor otkrivamo u hodu jeste: “Šta sadrži moja budučnost? ” Veliko je to pitanje, na koje ni stari filozofi nisu znali odgovor, a njima pripisujemo svo znanje ovog sveta. U ovakvim momentima okrećemo se strancima, jer više verujemo njima nego svojim željama.. 

Zašto, kada je reč o našoj budućnosti, mi prilazimo drugima i zahtevamo odgovor od njih koji je za nas neupotrebljiv? Čovek kome smo naredili odgovor će izvršiti naredbu, ali iz svoje perspektive, svojim iskustvom. Vi ste dve različite osobe, pijete kafu na različitim mestima, šetate različitim ulicama. Ako je uspeo da se progura do prvog reda na koncertu sa lakoćom, ne znači da ćeš i ti uspeti. Zvuči malo grubo, znam, ali pitajte sebe ovo pitanje, ”Zašto smatram da će drugi znati odgovor na pitanje koje se bavi mojim životom?” U redu je tražiti savet, mada, mi kao naivni mladi pupoljci uzimamo sve zdravo za gotovo. Ukoliko je njihova rečenica bolje formulisana i zvuči “odraslo”, pre ćemo njima poverovati i imati isti stav. 

Možda mi, a ni naš prijatelj, nismo stigli do naprednog nivoa u otkrivanju rečnika, ali to ne znači da sad treba svoja razmišljanja da zanemarimo.

Nama je prirodno da zaboravimo lude predloge, koje nam naš večno kreativan prijatelj predlaže, da ne bismo bili tužni ako se ne ostvare, umesto da to iskoristimo kao neki vid podsticaja. Kao neko uverenje da smo na dobrom putu i, ako već sad razmišljamo o takvim mogućnostima, da ćemo sigurno imati sličnu priliku u realnom svetu. 

Autor: moj verni prijatelj

Koliko puta ste čuli: “ti si pisac svog života?” Verujem, ne malo puta. Otkriću vam tajnu – naš najbolji prijatelj je zapravo putnik kroz vreme. Kad želi i kad misli da je potrebno, vraća nas u naše mlade dane i podseća nas kako je lepo opet biti dete. Dete koje sanjari, koje sa svojim vernim mačem uspeva da pobedi strašnu aždaju zvanu nepoznanost. Ako verujemo da smo mi pisci svojih života, koji bi nam bili alati? Bukvalista bi rekao papir i olovka, ali i bukvalista greši. Nije ti dovoljan samo pribor. Treba da znaš kako pravilno da iskoristiš taj pribor. Potrebno nam je vreme, motivacija, disciplina, izdržljivost. Bitno je razlikovati da je motivacija samo poćetak velikog projekta i da ona nestaje, a ono što nas tera dalje, da napredujemo, jeste disciplina. A kako postati samodisciplinovan? E, tu se zapravo vidi da li si ti svoja svetinja ili avetinja. Da li ćeš sebe pogurati da postigneš svoj maksimum ili ćeš, nakon prvog pada, odustati i smatrati sebe gubitnikom. Kako mi sebe smatramo, tako će nas i drugi smatrati.

Avetinja? 

Nisi ni sebičan ni egocentričan ako pokušavaš sebe da upoznas i radiš ono što tebe čini srećnim. To zahteva neke žrtve, ali i to je deo života. Uvek idemo dalje. Ti, kad počneš sebe da upoznaješ, nećeš ništa novo otkriti, samo ćeš nekim osobinama i ponašanjima dati više pažnje. I možda vam se nešto neće svideti. To nije ništa strašno. Uvek smo mladi i uvek imamo vremena to da promenimo. Ne vredi nam da sebe maltretiramo i sputavamo u razvitku, zbog nečega što možemo da promenimo. Osoba uvek ima podršku, ali najveću podršku ima od sebe. Ti si taj koji bira da li češ imati pozitivnu ili negativnu podršku.